Mraz je stisnuo suvu zemlju. Ni zime nisu kao nekad kada su bile sa puno snega, mislio je, ali se brzo prenuo. Čovek kao on, koji želi da ostane što duže vitalan, ne sme da ima crne misli i zato, reče glasno, divan je februar. Negde u nevelikoj daljini pas je neprekidno lajao. Celu noć zbog njega nije oka sklopio. Ipak mu je bilo žao tog psa.
Oko pola pet, video je na mobilnom telefonu vreme, neko je pokušavao da startuje motor kamiona. Može biti, pomisli, da mu je pri ovom teškom minusu oslabio akumulator.
Pekari,
jebem vam mater, uzviknuo je gledajući u zeleni polumrak kroz
zamagljeni prozor.
Ali, malo kasnije, sa milinom je pomislio na
miris hleba koji je njegova, sada pokojna majka mesila jednom
nedeljno u rana, tako rana jutra, u jedinoj toploj sobi u kojoj su
spavali on i njegov, takođe sada mrtvi brat.
Malo je nedostajalo da zaspi.
Brat.
Pomisli, otkud mi sad to?
Umro je pre dve godine.
Otvorio je usta da poroguta zalogaj i ostao ukočen, širom otvorenog ždrela.
Kad je komšinica sa kojom je jedino održavao vezu, iako beše udata, naišla, već je bilo kasno.
Nemoj, rekao je sebi, nemoj da misliš o tome. Između očaja i nade izaberi ono drugo ili nešto sasvim drugo.
Misli na američke tetrebe. Tako su raskalašni, kao da žive večno. Vrlo su traženi zbog ukusnog mesa. Love ih besomučno, ali oni se pare više nego ikad i tako upotpunjuju populaciju.
Zatim te priče o parenju radi produžetka vrste. To namerno rade. Možda ih na to podstiču sveštenici kao da će više ljudskih jedinki pomoći kad najzad dođe taj toliko izvikivan kraj sveta. Uzgred, mislio je, zašto nema lepih sveštenica u crkvama. Crkve su zbog tog nedostatka tako lišene ljudskosti i postale su opšta mesta za negovanje ličnih paranoja.
Kod nas je, čitao je, crkva i dalje stub društva, ali se nije slagao sa tim. Po njemu vera i crkva bi trebalo da budu odvojene.
Voleo je male crkve u predgrađima. Parohijske crkve su jedine u koje je verovao. U malim stvarima je, smatrao je, bog, odnosno njegova čestica. Tu je još mogao da stvari poređa onako kako je smatrao jedino ispravim. Levo, on. Desno molitva. U sredini – iskušenja.
Ispred crkvice u koju je povremeno odlazio neko je u znak zahvalnosti posadio drvo. Javor ili jasen, nije važno.
Prethodno leto je bilo isuviše toplo. Drvo se osušilo.
Niko se nije pojavio da suvo stablo ukloni i ono je iako mrtvo onemogućavalo okretanje parkiranog automobila u maloj crkvenoj ulici.
Nije bio toplo obučen za ovu varljivu zimu. Bilo mu je hladno.
Neka žena je uporno vozila napred i nazad stari sivi auto matrke Opel. Pritom je gledala levo i desno kao da nekoga traži.
Ušao je u portu crkvice. Na vratima se prethodno prekrstio. Levo od crkve nalazila se mala drvena koliba u kojoj su gorele sveće. Na visokom zidu, one za žive a na nižem sveće za mrtve. Ušao je u crkvu, ali nikoga tamo nije bilo. Mesto za prodaju sveća, u niši, levo od ulaza, bilo je zatvoreno. Prekrstio se pred ikonom svetog Nektarija i pogledom pomilovao kutijicu ispod stakla u kojoj se obavijena zlatnim pokrovom nalazila svečeva ruka bela kao kost. Izvadio je novčanik i u pletenu korpicu ispod ikone stavio jednu novčanicu. U korpi je bilo nekoliko sličnih novčanica. Koliko patnji drugih ljudi, pomisli, osećajući neodređenu krivicu.
U tom trenutku čuo je korake iza sebe. Bili su to sitni veseli koraci žene iz kola. Otključala je staklenu nišu, sela na stolicu iza stočića sa svećama i čekala.
Kad je pošao ka izlazu žena reče:
Izvinite, što kasnim. Morala sam da prošetam psa a daleko stanujem...
Da, da, da – pomisli – muž, kuća, pudlica i tako redom.
Živim odnedavno sama i ne snalazim se još dovoljno dobro. Sin se osamostalio.
To je sjajno, reče tek da nešto kaže.
Da, svakako, ali teška su vremena, reče ona. Završio je prava i hteo da bude advokat, mweđutim nije mogao od toga da živi i sad celi dan i noć raznosi hranu po gradu. Ne razumem ko toliko jede?
Kriza razvedene žene srednjih godina, pomisli ali ne reče ništa.
A vi, upita ga.
Ne razumem. Šta ja?
Osetio je umor. Kao da mu se odjednom zavrteo mozak, što mu se ranije retko dešavalo i još mu se učini kao da tone a ne može da se uhvati za čvrstu ivicu.
Izvinite, reče žena. Samo ste hteli sveću, zar ne?
Da.
Samo jednu?
Dajte mi dve.
Za žive i mrtve, reče žena pružajući mu tanke voštanice istovremeno mu vraćajući sitan novac.
Ne,
nije potrebno.
Malo je opustila telo. Njena lepo izvajana, nežna
ženski ruka - visila je za trenutak u vazduhu a zatim je novac
pažljivo spustila u fioku.
Нема коментара:
Постави коментар