MILAN TODOROV: NEKI ČOVEK

 

Bilo je to u vreme kada sam obilazio okolinu u potrazi za starim religijskim obeležjima, uglavnom krstovima sa raspećem Isusa Hrista, koji su prepušteni nemaru i

propadanju.

Na moje iznenađenje bio ih je priličan broj. Uglavnom se radilo o velikim drvenim krstovima sa grubo otesanim Isusom prikucanim na raspeće.

Bili su natruli, skloni padu, sa nagriženim limenim pokrovom.

Na tim usamljeničkim hodočašćima, ako tako mogu da nazovem moje istraživanje pobuđeno skorašnjim strahom od smrti, sreo sam njega.

Bio je obučen u džak od jute, poguren, mršav, u levoj ruci je nosio poderanu plastičnu torbu izbledele crvene boje a na nogama prevelike pohabane čizme a o izlizanom kožnom kaišu kratki drveni mač koji je ličio na odbačenu dečju igračku.

I on je, samo iz drugih razloga, obilazio stara svetilišta verujući da nisu od svih napuštena i bio je u pravu, jer je na njima često bilo ostataka hrane koje su nepoznati vernici ostavljali.

Kad bismo se susreli, pravili bismo se da se ne vidimo.
Nevidljivost je dobra za one koji obilaze svece. Tako sam bar ja mislio.

Ne znam šta je on mislio.

Činilo mi se da je čovek sa darom da prepozna skrivenu lepotu, čovek koji kao da je pao sa nekog drugog mesta.
Kako sam to slutio?

Pa, najčešće smo se susretali pored onih drvenih kipova koji su bili oblikovani na način koji je govorio o njihovom tvorcu kao nekom sa osećanjem da uvek nečem opštem daruje jedva vidljiv lični doprinos.
Ponekad je to bila samo krivina dugog Isusovog stradalničkog vrata. Drugi put tamna crta ljudske topline u oljuštenoj farbi oko očiju sina Gospodovog.

Raspitivao sam se o njemu.

Bilo je malo ljudi koji su ga znali. Ipak, saznao sam da je vanbračni sin nekog lekara iz Nojzaca koji je tajno vodio ljubav sa njegovom lepom ali siromašnom majkom. Nikad ga nije priznao za svog sina.

Po drugima, to nije bila istina.

On je bio sin bogatog trgovca Cincara, iz incestuozne porodice koji je imao nasledni sifilis. Kao posledica tog, fatalno strasnog i dugo nevidljivog oboljenja, rađaju se deca obeležena grehom predaka.

Prema istim, starac je bio nekada veoma lep mladić i oženio se takođe veoma lepom devojkom koja je ubrzo umrla.

Posle toga, mladoženja se, navodno, odao skitnji. Ostavio je sve što je imao dalekim rođacima koji posle, naravno, nisu marili za njega.

Sve priče su bile drugačije.

Pregledao sam u Matici srpskoj u lokalnoj novinskoj hronici sve što bi moglo imati veze sa njegovim slučajem, ali nisam našao ništa.

O lutanjima propalih duhova se ne piše.

Nema tragova bar dok su živi.

Ravničarski svet pati od želje za idiličnim rešenjima i večne ljubavi prema ravnodušnosti.

Jednom, prilikom našeg ćutljivog sretanja ispod krsta, upitah ga šta radi, čime troši dane koji su mu, a na izgled ne beše ih još mnogo, preostali.
Pogledao me je neutešnim pogledom, okrenuo se ne menjajući izraz lica i otišao ostavljajući neki raskvašeni kolač u travi ispod popucalog limenog svetog Roka sa uglovima od nagrižene bronze.

Posle toga dugo ga nisam viđao.

Bio sam zaokupljen istraživanjima molitvi koje su se činile u polju na tim mestima.

Pronašao sam da su se najčešće mrmljale molitve protiv napasti i opasnosti od zlih sila, kao i one klasične ratarske o očuvanju useva, plodnosti i zdravlju stoke.

O ljudima se malo govorilo.

O njihovoj pokornosti još manje.

Bio je avgust mesec. Leto je ključalo. Hodao sam od crkvišta do crkvišta. Ništa se novo nije dešavalo. Možda je i Bog na odmoru, mislio sam jeretički, ponekad.

Starca sam maltene zaboravio.

U stvari, poverovao sam da se više nećemo sresti u oronulom zemaljskom životu, kako se to lepo kaže.

Negovo ime nisam nikada saznao.

I da sam ga znao, ne bi mi ništa značilo. U hronikama sam ga tražio kao gradskog čudaka o kojima je možda neki mladi novinar sklon novotarijama u zaparloženom svetu gradskih vesti napisao par redaka kao kuriozitet.

Ali toga nije bilo.

Postojale su staze u šipražju, stari tragovi malih životinja oko spomenika, poneki novčić zagubljen  u travi.

Te večeri kad sam ga nanovo ugledao sedeo sam sa prijateljem sa fakulteta, sada izdavačem, u foajeu velikog kluba u megamarketu a on je išao oko stolova, trudeći se da bude što neupadljiviji dok kupi ostatke nečije večere i trpa ih u vreću.

Jeo sam krompiriće i tanku pileću kobasicu, sasvim bezukusnu i pio pivo, jer u tim salonima na krovu giga prodajnih objekata iz nepoznatih razloga ne toče vino.

Moj prijatelj je pio žestinu. Imao je prošle godine infarkt i blizina smrti ga je strašno uplašila. Pio je lozu radi, kako je govorio, bolje cirkulacije.

Starac se kretao između devojaka uskih tela i krupnih sisa u kratkim majicama, ko zna zašto ljutitog izraza na pepeljastom licu.

Kad nam se sasvim približio pružih mu svoju tacnu sa hranom.

Muzika iz razglasa je bila isuviše bučna. Nisam siguran da je čuo šta sam rekao.

Uzmi slobodno, rekoh ponovo i odmah potom zažalih što sam to učinio.

Pogledao me je i onim istim, nezainteresovanim pogledom, prošao pored mene i nestao u gomili mlateći onim smešnim, kratkim drvenim mačem, da bi prokrčio put.

Obezbeđenje je brzo reagovalo. Dva krupna čoveka u crnim odelima uhvatila su ga diskretno ispod ramena i odvela u poprečni izlazni hodnik.

Kad sve propadne, setih se Andrića, neki čovek će i dalje biti tu.