MILAN TODOROV: O KNJIZI „DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA“ VASE PAVKOVIĆA

Milan Todorov

SLOBODA I REČI

(Vasa Pavković DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA, KOV, Vršac, 2025.)

Ulazak u knjigu kratkih proza DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA pesnika, romanopisca i pripovedača Pavkovića nalik je ulasku u voz sa presedanjem na polovini puta. Ta metafora nije tek stilska figura: ona precizno opisuje kompozicionu logiku zbirke, ali i način na koji čitalac menja perspektivu, gotovo neprimetno, prelazeći iz jedne tematske ravni u drugu.

Prvu deonicu čini Knjiga o zločinima — niz priča o tragovima koje za sobom ostavljaju kriminalci. Ne radi se, međutim, o kriminalističkoj prozi niti o moralističkom katalogu prestupa. Pavkovića zanima ono što ostaje nakon događaja: rezidualni sloj zločina, senka koja nadživljava počinioca. Njegovi junaci bivaju sahranjeni izvan grobalja, bez opela, u prisustvu vlasti; ali priče pokazuju da se društvo nikada do kraja ne oslobađa njihovog delovanja. Tragovi su tvrdokorni, upisani u prostor, u jezik, u kolektivnu memoriju.

U tim tekstovima autor gotovo opsesivno kruži oko jednog pitanja: koji je to presudni trenutak u kojem se miran, običan čovek preobražava u zločinca? Pavković ne nudi jednoznačan odgovor. Njegova proza ne počiva na psihološkom objašnjenju, već na slutnji da se preobražaj događa u zoni kratkog spoja između slobode i odgovornosti — u osećaju tajne, nekontrolisane moći, lišene razuma i srca. Zločin se tako ukazuje kao radikalna, ali prazna forma slobode.

Ipak, druga polovina knjige predstavlja njen kreativno složeniji i, u estetskom smislu, ambiciozniji deo. Ako je prva deonica bila okrenuta posledicama delanja, druga je usmerena ka samom medijumu u kojem se svet oblikuje — jeziku. Ovde Pavković napušta tematsku koncentraciju na čin i prelazi na istraživanje reči kao događaja.

Polazište je naizgled jednostavno: zapisati jednu reč znači imenovati stvar, razotkriti njeno značenje. Ali upravo tu počinje problem. Čim je reč zapisana, ona ulazi u mrežu drugih reči, u istoriju svojih upotreba, u tuđe glasove i prethodne priče. Umesto stabilnosti, otvara se vrtlog. Značenje više nije vlasništvo autora; ono je rezultat dijaloga, pomeranja, sudara konteksta.

U tom delu zbirke Pavković pokazuje izuzetnu svest o jeziku kao živom organizmu. Rečenice su promišljene, ali ne hermetične; refleksivne, ali ne hladne. Autor istražuje kako se priča rađa iz napetosti između namere i slučaja, između onoga što mislimo da kažemo i onoga što tekst na kraju učini sam od sebe. Karusel značenja okreće se zajedno sa svetom, zahvatajući živote drugih ljudi, njihova iskustva i vreme u kojem postoje.

Upravo tu knjiga zadobija dodatnu dimenziju. Drugi deo nije samo tematski pomak, već i metatekstualni komentar na prvi. Ako su u Knjizi o zločinima tragovi bili gotovo materijalni, ovde postaju jezički: zločin, sećanje, identitet — sve je to u krajnjoj instanci oblikovano kroz reč. Time Pavković diskretno sugeriše da je jezik prostor u kojem se i zločin i iskupljenje, i krivica i pamćenje, iznova pregovaraju.

DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA tako se ukazuje kao pažljivo komponovana celina u kojoj se etičko i poetičko ne razdvajaju. Prva polovina suočava čitaoca sa tamnim zonama ljudske slobode; druga ga podseća da se te zone mogu razumeti jedino kroz jezik — nesiguran, pokretan, uvek otvoren. U vremenu brzih narativa i pojednostavljenih objašnjenja, Pavkovićeva knjiga deluje kao poziv na sporije čitanje i dublje razumevanje.

Ako voz sa početka metafore ima presedanje, ono nije prekid, već preusmerenje: od čina ka reči, od posledice ka značenju. A upravo u tom preusmerenju leži kreativna snaga ove zbirke.