MILAN TODOROV: DRUŠTVO ZA LEPU SMRT

Milan Todorov

DRUŠTVO ZA LEPU SMRT

Ljudi i ne znajući gaje male fobije koje vremenom počinju da ih sve više opsedaju.
Ne zna tačno vreme kad je počeo da razmišlja o svojoj smrti.

Možda kad je zatekao oca, već u dubokim godinama, srozanih gaća, zauvek usnulog na daskama poljskog klozeta.

Ili, pre će biti, kada mu je Ciganka gledala u dlan na vašaru u nekom dalekom mađarskom selu kome je i ime zaboravio i rekla da će umreti kada napuni 69 godina.

Ali, tada je to sve još bilo daleko od njega tako da nije razmišljao o smrti kao svojoj konačnosti nego o tome da se posle onoga što se samo naziva smrtnim krajem ipak može nastaviti život.

Svojevremeno je čitao o budističkom svešteniku, a on ne beše jedini, koji je balsamovao svoje telo tako što je sklupčan na ledenoj planini, pored puta kojim je retko ko prolazio, gladovao trideset i tri dana (zanimljivo da je i Isus Hrist živeo 33 godine) tako da je mumificirao svoje telo.

To ga nije zadovoljilo.

Ostaviti svoje telo bez znakova života ne proizvodi nikakvo dejstvo.

Znao je i za legendu vezanu za Volta Diznija koji je, navodno, testamentarno odlučio da se, pošto će umreti usled posledica kancera – njegovo telo zamrzne na minus 375 stepeni Celzijusa ili približno toliko. Tako bi se sve ćelije tela sačuvale do trenutka kada će naučnici otkriti lek protiv raka, izlečiti ga i najzad oživeti.

Da li će tada bolje crtati?

Naravno da neće. Jer je nemoguće bolje crtati posle smrti nego u životu u kome si najbolje crtao.

Ali, poštovao je njihove želje koje su kod modernih ljudi bile, po njegovim merilima, naopake i svodile se na preljube sa lepim komšinicama ili na želju da imaju dobre automobile, gomilu para i obavezno čelično zdravlje. U svakom slučaju nijedna želja tih modernih ljudi, koliko je on mogao da vidi, čuje i pročita na društvenim mrežama, nije bila želja koja se ticala najvažnijeg pitanja a ono je: šta će sa nama biti posle neizbežnog kraja.

Uzalud je očekivao da sa nekim zanimljivim, bilo ženom bilo muškarcem, porazgovara o toj, za njega, jedino važnoj temi.

Živeo je sam. Žena mu je umrla iznenada, u snu.

Nije imao posle nje ljubavnih veza mada je mislio da bi to možda moglo da mu pomogne da krene napred, da se ne osvrće na prohujale nesreće jer ih ne može ispraviti.

Sve u svemu, rekao je sebi, meni nedostaje društvo za lepu smrt.

Imao je samo dva prijatelja, čak nešto starijih od njega. Sa njima se sastajao u kafiću Brunch u tržnom centru. Sedeli su uvek na istom mestu, do prolaza i posmatrali mladi svet, pun energije, svet još sa velikim ambicijama i tako punili baterije, kako su govorili a kad bi on pokrenuo svoju temu koja glasila „šta posle“ prijatelji bi samo lako, naučeno ali nekako ipak blago odmahnuli rukom i rekli

- Zna se. Posle, ništa.

Dovlačio se u svoj stan, potpuno bezvoljan.

U kupatilu bi izbegavao da se pogleda u ogledalo. Plašio ih se od kako je na jednom davnom turističkom putovanju u Izrael video ogledalo u Crkvi Rođenja Isusovog u Jerusalimu. Bilo je, kako im je turistički vodič rekao, staro više od sedam stotina godina. Odista, bilo je od masnikavog stakla, puno pukotina i on je, sa osećanjem mučnine u stomaku i bola u glavi, gledao kako razne procesije različitih vera prolaze pored ogledala i mislio kako se sve to beleži stotinama godina kao što se i njegov lik zabeležio ali kao lik smešnog turiste, jednog od milion sličnih.

Vodič, videći njegovo bledo lice, upitao ga je da li je sve u redu.

Docnije, po povratku u hotel nije mogao da zaspi. Razmišljao je o svemu, naročito o onome što ga je sve više pritiskalo.

Najzad, približavala se godina njegove prorokovane smrti.

Da stvar bude gora već sledećeg dana po povratku, na ulici, ispred zgrade u kojoj je stanovao, video je ženu, koja je veoma ličila na Romkinju koja mu je prorokovala smrt. Doduše, ona je bila mnogo mlađa, čak je imala dugu plavu kosu raščešljanu na razdeljak i biserni široki osmeh i smatrao je da vračare koje znaju šta će biti u dalekoj budućnosti znaju da se pretvaraju više od bilo koga.

Ispostavilo se da ta žena stanuje u istoj zgradi u kojoj stanuje i on.

Dok mu je supruga bila živa, nije je opažao. Nije imao nikakvo, ni loše ni lepo mišljenje o njoj.

Zapazio je samo njen uspravni stas, prilično duge noge, male i nejasne grudi i… Pa, mislio je, to je sasvim dovoljno za jednu vešticu.

Ali, odlučio je da je diskretno posmatra.

Imala je mali srebrni auto, uvek besprekorno čist, kako se uverio na zajedničkom parkingu ispred zgrade.

Vozila ga je energično, brzo i uvek sama sa samouverenošću osobe koja zna da odmeri odnose sa ljudima i samom sobom.

Uveče je vrata svog stana držao poluotvorenim očekujući da čuje njen hod uz stepenice po izlasku iz lifta.

Ponekad bi to dugo trajalo i on bi, nezadovoljan, a ne znajući zbog čega tako loše raspoložen, zatvarao vrata, navlačio laku zlatkastu rezu i odlazio u bračni krevet, sada krevet za samca.

Veštica, mislio je, ima nekog.

Onda bi opet poverovao da je to ženska osoba koja mu je prorokovala smrt u šezdeset devetoj godini i mislio je da je dobro da je ignoriše.

Ipak, veoma je želeo da je bolje upozna.

Tako je to sa fatalnošću, mislio je.

Moraš da joj se sasvim približiš i da prestaneš da je se plašiš.

Prošlo je bezmalo mesec dana a da je nije video.

Uzalud se trudio da je, znajući neke od njenih satnica odlazaka i dolazaka, sretne.

Izlazio je da iznese smeće u vreme kada je i ona, nekoliko puta je to video, iznosila smeće. Ali, uzalud.
Jednom je zamalo zakasnio i video je samo kako zamiče za ugao, pošto je odložila malu, uredno svezanu vrećicu u kontejner. Imala je na sebi providnu suknjicu sa maskirnim bojama a na nogama sandale za plažu. Dok je odlazila nije zanosila kukovima, kako bi neka svakako uradila. Hodala je sporo, ne prebiše sporo, ali dovoljno da on vidi kako joj se ocrtavaju gaćice, prave, duboke starovremenske ženske gaće a ne tangice ispod letnje lake suknje.

Njen hod nije ličio na hod žene veštice.

Naravno, nije znao kako hodaju te beštije i da li hodaju ili gmižu ili koriste krila i repove za letenje.

Ostajao je u stanu i prepuštao se lekovitom čekanju.

Više nije imao želju da sedi u Brunchu sa prijateljima sa kojima nije delio ništa više osim samoće.

Jedne večeri je ipak otišao. Prolazio je pored restorana, ali prijatelja za njihovih zajedničkim stolom nije bilo.

Pomislio da je to izolovan večernji slučaj.

Sutradan, kada je otišao takođe nisu bili tamo.

Možda su znali nešto što on nije znao.

Možda je i njima neka Romkinja prorokovala smrt baš tih dana pa su se zavukli u svoje stančiće kao miševi u brašno.

Nakupovao je na kvantaškj pijaci mnogo različitih polugotovih jela, brašna, jaja i multivitaminske tablete i odlučio da ne izlazi.

Uveče bi čitao pisce poput Henrika Sjenkjeviča, Hakslija, Kundere dok ne bi zaspao.

Ona Romkinja mi, računao je, nije prorekla datum smrti. To je, dakle, mislio je, obična prevara.

Uostalom, zar nije život vesela prevara smrti koja nastaje posle seksa.

Posle sat ili dva probudio bi se. Ležao je u krevetu i ukočen od nejasnog bola zurio u zaklopljen crni prozor.

Šta je iza?

Nije se usudio da prognozira. Ako su mu svi vršnjaci pomrli kako to da se nisu pojavili u njegovoj svesti, budnoj ili spavaćoj, svejedno?

Najzad komšinica… da li je odista bila ona koja mu je prorokovala kraj?

Pomislio je da bi vredelo da joj se približi.

Njegovo pustinjaštvo nije mu donelo ništa. Osim možda, ponovnog skoro zaboravljenog libida, tačnije osećanja da je muško koje ima izvesne želje u odnosu na žensku pojavnost, blago rečeno.

Sledećeg jutra otišao je u kušatilo, istuširao se a zatim, što mi nikad nije bio običaj, obrijao stidne dlake iznad i oko svog vršnjaka.

Električni brijač je bio kineski i namučio se dok nije smatrao da mu je spolovilo duže i moćnije.

To, naravno, niko ne mora da vidi, ali njemu se polako vraćalo samopouzdanje.

Kako su Eros i Tanatos samo povezani, mislio je.

To brijanje intimne regije ga je na čudan način podmladilo. Kao da se vraćao u mladost.

Možda je najveća vrednost tog čina kome je neobjašnjivo pristupio bilo da je manje mislio na sopstvenu smrt.

Čak se u jedno momentu zapitao da li je proročica ikada postojala.

Bližio se njegov šezdeset deveti rođendan.

Pokušao je da se ohrabri činjenicom da neke civilizacije dan u kome se dete rodilo uzimju za prvu godinu njegovog života. To, mislio je, nije nimalo nelogično, jer dete je bilo živo devet meseci pre svog zvaničnog rođenja, odnosno izkaska iz majčinog trbuha.

Ako je to tačno, a jeste donekle, ja sam već preživeo sopstvenu smrt, pomislio je radosno.

Ipak, kopkala ga je žena sa gornjeg sprata koja je ličila na proročicu.

Šansa je bila jedino da stane lice u lice sa njom.

Trebalo je čekati.

Najzad, jednog jutra, a lift nije radio već nekoliko dana zbog otkačene sajle, kako je pisalo u obavešetenju na njegovim vratima, čuo je kako zaključava vrata i izlazi iz stana, pa je a sveže istuširan, raščupan, u bade mantilu, bez gaća, istrčao je iz svog stana da je zaustavi i pita ko je ona zaista. I zašto želi da on umre baš danas?

Smislio je unapred pitanja za nju.

Zar nije to u vlasti Boga oca, pitao bi je bez zazora.

Zatim, ko joj je dao pravo da odlučuje o tuđim životima?

Zar njena lepota?

Pa to je zločin.

Kad se najzad ukazala, u maloj suknji, čizmicama sive boje do kolena i istoj boji kratke bunde, jer beše februar, malo se ustručavao.

Ona, videvši njegov strah i ko zna šta još, u prolazu samo reče:

-Ni vi, komšija, izgleda, niste dobro spavali noćas. Februar je vreme mačaka i punog meseca.

Nije mogao na brzinu da smisli odgovarajući odgovor a veštica je nestala.

Moraće sutra u Branch-u ako on joj postoji da proveri status svog smrtnog a još žudnog tela.