MILAN TODOROV: ONA ŠTO SE BACA POD VOZ

 (ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU)

...

Nastradaćemo zbog nečeg nevažnog, rekao mi je bibliotekar kad sam ga pitao kako je bilo u Grčkoj.

-U povratku se desilo nešto krajnje banalno. Već smo uredno poslagali svoje kofere i pakete ispred avionskog dela za prtljag, seli na svoja sedišta i pričali neke koještarije koje je trebalo da nam otklone strah od letenja.

Tu je zastao.

-Da li si ikada leteo?

-Ne – rekoh .- Ponekad sanjam da letim.

-To se ne računa, naročito ne kod mladih muškaraca. Utvrđeno je odavno da je tu reč samo o neostvarenoj seksualnoj želji koja se obično završava polucijom u krevetu na majčino jutarnje zgražavanje.

Zatim je nastavio:

-Grci imaju običaj da jednog dana u mesecu iznesu nepotrebne stvari iz svog domaćinstva, ostave ih uz neki stub ili drvo i svakome je dozvoljeno da uzme ono što mu je potrebno, naravno besplatno.

I sada zamisli situaciju, delegat u našoj uglednoj kulturnoj, takoreći vip ekipi, prolazi pored jednog drveta narandži ispod kojeg je osavljen mali plinski rešo sa plavom bocom, uzima ga, stavlja u kofer i dolazi taksijem na aerodrom.

Bio je to neki M. J. bibliotekar iz tek otvorenog ogranka biblioteke na S.

Junak – budala. Uošte mislim da su maltene svi junaci teške budale.

Nisam mogao da se uzdržim.

-Nemojte tako gospodine Šams – rekoh. – Uzmite samo primer Gavrila Principa.

-Čist terorizam. Ali, ne bih o tome, jer mislim da bi junaci trebalo da se rađaju u bolnicama, gde postoje patnje, smrti, jauci, jecaji i smeh. To bi ih, duboko sam uveren, oblikovalo na poseban način koji je mnogo bolji od ovih huškačkih udžbenika istorije.

Gde sam ono stao?

-U čekanju da avion poleti…

-Bio je to pravi filmski kadar. U avion su ušla tri policajca sa dugim cevima. Jedan je držao besnog psa na povocu. Išli su između redova klupa i ništa nam nisu govorili. Posle nekoliko minuta obratila nam se stjuardesa oštrim, kreštavim a dotle inače umilnim glasom i objavila da putnik čija je plava platnena torba odmah izađe iz aviona i stane pored nje.

J. junak – budala, odmah je poslušao. Interesantno je kako su junaci kad ih provale - poslušni.

-Gospodine, rekli su, vi ste pokušali da unesete bombu u avion.

J. je tvrdio da je samo pokupio mali plinsku bocu da u njoj izjutra kuva tursku kafu u ranim praznim bibliotečkim časovima.

-Ne postoji turska kafa, rekli su mu. Samo grča kafa!...

I da ne prepričavam. Oduzeli su mu torbu i sve u njoj. Oduzeli su mu čak i pasoš i izdali nekakav dokument o izlasku iz zemlje i zabranu povratka u nju u narednih deset godina.

-Budalaština – rekoh.

-Varaš se, dragi moj. – Reč budalaština više nema nikakvog smisla. Mi prisustvujemo pokušaju da se od takvih ljudi, sklonih najblaže rečeno mediokritetskim delima, ovde, U Varadinu, sada u slučaju likovne i poetske umetnosti - načini ono što ti nazva herojstvom atentatora Principa.

Mislim, sve ovo što ekipa Televizije Beograd sada sprovodi kao dokumentarac o procvatu amaterizma i njihove umetnosti u malim sredinama, nije ništa drugo do podsticanje novog života za koji je potrebno dati stari dobri mirni život.

Naslutio sam na šta cilja.

-Kultura time definitivno gubi smisao. Započeti novi život a prethodno ostaviti stari bez rešenja je klađenje na gubitak. Ali, pustimo to. Previše sam pričao. Šta se ovde u međuvremenu dešavalo? Da li si zapisao neki novi naslov?

Znao sam na šta misli.

Još u prvim danima rada u biblioteci rekao mi je da ljudi dolaze i traže knjige koje ne postoje.

Na moje pitanje kako to, odgovorio je da knjige stalno dobijaju nove živote i da ih zbog toga ljudi zovu po novim, često vrlo kreativnim i duhovitim nazivima. Zapisuj takve bisere, rekao je.

Zatim mi je dao svoju svesku u kojoj je on navodio primere čitalačkih zabuna:

„Ana Karenjina“ → „Ona što se baca pod voz

„Rat i mir“ → „Onaj debeli ruski rat

„Seobe“ → „Oni što stalno idu tamo-amo“

„Prokleta avlija“ → „Ona knjiga o zatvoru, turskom“

„Na Drini ćuprija“ → „Most što se ruši i gradi“

„Derviš i smrt“ → „Ona knjiga gde svi umiru i razmišljaju“

„Gospođa Bovari“ → „Ona žena što vara muža pa loše završi“

„Stranac“ → „Lik kome je svejedno“

„Lovac u žitu“ → „Dečko što mrzi odrasle“

„Proces“ → „Suđenje bez krivice“

„Don Kihot“ → „Čovek koji se bije s vetrenjačama“

„Božanstvena komedija“ → „Raj, pakao i još nešto“

„Faust“ → „Onaj što se nagodio s đavolom“

A najnovije traženo delo beše:

„Kroz pustinju i prašinu“.

-Naslov je književna konvencija – dodao je – dok je pogrešan naslov trag pamćenja. Čitalac ne pamti celinu, već efekat. Ne pamti Seobe, već kretanje; ne pamti Prokletu avliju, već zatvoren prostor; ne pamti Stranca, već ravnodušnost. U tom smislu, pogrešan naziv je svedočanstvo o tome kako literatura zaista funkcioniše: ne kao tekst, nego kao doživljaj. A doživljaji, ma kakvi bili, su sam život – rekao je pomalo naduren ko zna zašto i zbog koga.

...