MILAN TODOROV: O ROMANU "SAMA" BORE ĆOSIĆA

 

Milan Todorov

OMEĐENOST NAŠEG POSTOJANJA

(Bora Ćosić SAMA, roman, Lom, Beograd, 2025.)

Roman „Sama“  Bore Ćosić predstavlja tihu, ali razložnu intervenciju u savremenoj srpskoj prozi, čiji je dominantni registar poslednjih decenija bio određen traumom raspada, izbeglištvom i moralnim lutanjima tranzicionih junaka. U vremenu kada književnost često ostaje vezana za istorijski talog i dokumentarističku potrebu svedočenja, Ćosić se odlučuje za intimni, monološki prostor – za glas žene koja ne pristaje ni na jednu zadatu formulu sveta.

„Sama“ je, naizgled, ispovest. Međutim, to nije ispovedna proza u sentimentalnom smislu. Junakinja ne traži razumevanje niti opravdanje; njen govor je istovremeno duhovit, skeptičan i misaono sabran. Ona ne veruje u pravila, u „zakone života“, u lekare ni naučnike – ali ta neverica nije plod pobune ili ogorčenja. Pre bi se moglo reći da je reč o doslednoj sumnji prema svakom sistemu koji pretenduje na objašnjenje celine. U tom smislu, roman se ne bavi društvom frontalno, već ga zaobilazi, razotkrivajući njegove mehanizme kroz ironičan odmak.

Rečenica da je „između opere i zoološkog vrta teško se odlučiti. Tamo su rešetke a ovamo gvozdena zavesa“ sabira ključnu metaforu romana. Visoka kultura i prirodni instinkt, umetnost i sirova egzistencija – oba prostora podjednako su omeđena. Razlika je samo u vrsti kaveza. Ćosićeva junakinja odbija da prihvati tu binarnost; ona bira da ostane izvan ponuđenih alternativa, u prostoru lične slobode koja je pre svega unutrašnja.

Monološka struktura daje tekstu ritam misaonog toka, ali bez rasplinutosti. Glas je disciplinovan, rečenice su precizne, ironija suzdržana. Nema groteske ni razbarušenog eksperimenta kakav je obeležavao neke ranije faze autorovog opusa. Umesto toga, „Sama“ nudi koncentrisanu prozu, sa diskretnim humorom i promišljenim paradoksima. Ćosić ne insistira na efektu; njegovo oruđe je ton.

Posebnu pažnju zaslužuje i poetički sloj romana, koji se može čitati kao diskretna replika savremenim književnim raspravama. Poslednjih godina, naročito u kontekstu polemika oko NIN-ove nagrade, učestalo se ponavlja teza da romanu „ne priliče“ esejistički pasaži, da fabula mora biti rasterećena refleksije i da se pripovedanje ima držati čiste narativne linije. Takvo shvatanje, međutim, podrazumeva pojednostavljeno razumevanje same prirode romana.

„Sama“ pokazuje suprotno. U njoj esej nije digresija niti prekid radnje, već njen supstrat. Misaoni tok junakinje čini samu fabulu: njene analize, paradoksi i skeptična promišljanja jesu događaji ovog romana. Spoljašnje radnje ima malo, ali unutrašnje kretanje je intenzivno. Time Ćosić potvrđuje da roman nije samo niz situacija, već i prostor mišljenja; da fabula može biti intelektualna koliko i činjenična.

U tom smislu, „Sama“ obnavlja jednu stariju, ali nikada prevaziđenu tradiciju evropskog romana u kojem su pripovedanje i esej u plodnom savezu. Refleksija ne usporava tekst, već mu daje dubinu; ironija ne razgrađuje narativ, već ga osvetljava iznutra. Upravo zahvaljujući toj ravnoteži, roman izbegava i suvu tezu i puku anegdotu.

Za čitaoce navikle na analitički pristup književnosti, „Sama“ može biti dragocen podsetnik da roman koji misli nije anakronizam. Naprotiv, u vremenu ubrzane, gotovo scenarističke proze, Ćosićeva knjiga brani sporost, misaonost i pravo na digresiju. Ona pokazuje da se estetska i egzistencijalna sloboda ne ostvaruju bučnim gestom, već tihim, upornim promišljanjem sveta.

U tom balansu između ispovesti i ironije, između narativa i eseja, „Sama“ pronalazi svoju meru. I upravo tu – u spoju fabule i mišljenja – leži njena najjača, možda i polemička, vrednost.

(februar 2026)