MILAN TODOROV: JATA PRLJAVIH GALEBOVA

 

Milan Todorov

JATA PRLJAVIH GALEBOVA

Bezmalo svake večeri u prolazu, u hitnji, u miru šetnje večernje kada pomislim najzad sa malim stidom da je svršen još jedan dan i ono što je nosio - da nijednom čoveku a naročito ženi – ne dugujem ništa a potom uočim poneku utvaru, izbeglicu iz sopstvenog života.
Nisu to apatridi čije su se države raspale, iako mi njihovo ostavljanje domovine u punoj mladosti uvek deluje lišeno žrtve zarad nesigurne želje da se bude ovde gde je spolja naizgled bolje nego tamo.

Ovi su ovdašnji izgubljenici olovnog života. Poseduju nečujne znake kao vanzemaljci.

Ne razmeću se ni sa čime, pogotovo ne svojom neizbežnom galerijom sudbine.

Kreću se tiho, bez znaka pozivanja i požurivanja, kao rđavi spavači koji tajno otvaraju vrata između zahuktalog, stvarnog i sveta po svemu nejasnog sna.

Da mogu sada da se vrate u svoju pređašnju kožu, u bivši život, koji sasvim izvesno nije bio lak iako je možda na trenutke bio lep, nisam siguran da bi otrčali u njegov zagrljaj, a u sadašnjem kao da ne postoje.

Obično svečeri tumaraju toplim a bezdušnim hodnicima zvanim leveli u šoping molovima.

Obučeni su najbolje što mogu i umeju. Trude se da ne izgledaju sumnjivo dok koračaju pipajući dno.

Ponekad uđu u neku fensi prodavnicu i dugo, bez povoda, bez volje i koncentracije, razgledaju odeću ili obuću koja im nije potrebna. Ali, to je više posledica onoga što im je sada nametnuto nego ravnodušnosti ili potrebe da čine šta im je na volji.

Najčešće zagledani u mobilne telefone, a oni koji ih nemaju, poput starca u šarenoj haljini sa mnoštvom zakrpa, vrlo žovijalnog, svakako umetnika u životu svog poslednjeg dana kreću se pogureno i brzo želeći da prođu što više koraka kao da im će to jednolično penjanje i spuštanje sa sprata na sprat, iz jedne svetlosti u drugu isto takvu omogućiti da nazru sebe u budućim danima.

I sam sam takav.

Ne razlikujem se mnogo od njih, mislio sam.

Možda sam najzad izgubio obazrivost, koja je osnovica samopoštovanja.

Pokušavao sam da ne mislim preterano na to.

Sa usamljenicima u šoping molu nisam ostvarivao kontakte. Nismo jedno drugom ništa govorili. Samo bismo se nemo pogledali u prolazu. Često, ni toliko.

Pokušavao sam sada da živim u stvarnosti sasvim drugačijoj od one disciplinovane u kojoj sam odrastao, stasao i upravljao dnevnim poslovima odraslog čoveka.

Razmišljao sam vrlo često o Bogu.

Ako nas je napravio uravnoteženo, po svom liku, u kom trenutku i kakvom raspoloženju je to bilo?

Zašto nas nije prepustio slobodnom izboru?

Zašto ne večnom životu?

Ipak, svako veče pomolio bih se pred slikom ikone Bogorodice koju sam jedne davne božićne zime izrezao iz dodatka lista Politika, još dok je taj list bio čist kao Evin smokvin list.

Svako od nas izgnanika iz sopstva ima svoju krivicu kao mesečari. Toliko sam znao.

Nisam znao tuđe krivice.

O svojima se plašim i sada da pričam.

Ljubav milosti, pomišljam,možda postoji samo u sitnim slovima Biblije koju mi je poklonila Miss Betty M. Doughty hrišćanka iz Norviča, davno.

Biblija u plavim koricama

koje polako blede.

Čitao sam je u trenucima očaja, podvlačio neke rečenice i cele pasuse.

Ne znam zašto sam to činio, jer ja sam ih pročitao,dopale su mi se i zapamtio sam ih.

Za koga sam ih onda podcrtavao?

Pošto sam to činio grafitnom olovkom, jasno je da nisam računao na bezvremenost mog odnosa prema veri, jer će izbledeti ili biti, sasvim lako, izbrisane nečijom gumicom.

Ponekad dođem u iskušenje da svoje partnere u tom specijalnom egzilu snimim kamerom telefona.

Moj telefon je uvek umrljan.

To su na njemu ostaci kože mojih prstiju. Kažu da tako nastaje prašina.

Poznato je da je svemirska prašina donela život na našu planetu a zatim pre oko četiri hiljade i tri stotine godina rodio se iz te prašine čovek.

Ponekad bih se brzo mašio telefona da nekog svog sabrata snimim, a onda bih telefon kao sramnu stvar nespretno ugurao u džep. Jednom mi je telefon ispao iz ruku i pao na kameni pod. Kad sam ga podigao ukazale su se pukotine na ivicama njegove staklene politure. Telefon je izgubio sjaj i dubinu boje.

Ali, nisam mario za to. Uostalom, nisam ga nosio kao mlade devojke u zadnjem džepu na farmericama ili poput uspešnih novih ljudi u malim japijevskim crnim ili sivim kaputićima sa jasno vidljivim džepovima.

Razume se da je to ipak samo igra u kojoj nema pobednika. Igra se na dužinu, na vreme, na oprost, možda na svet prošlosti i uzaludnosti zbog toga.

Ali, ako ne želimo da budemo vidljivi, zašto dolazimo na javna mesta?

Nisam imao odgovor.

Više puta bih se obukao, nazuo cipele koje behu pomalo izanđale i bez masti na njihovoj, kao uostalom i na mojoj koži, ali nisam izlazio.

Gledao bih na televiziji izmišljene činjenice o letećim tanjirima, ljude koji su tvrdili da su ih videli… Ugasio bih sva svetla. Čekao.

Čekao sam konačni poraz.

Onda sam posle dana čekanja odlučio da odem do kvantaške pijace blizu reke.

Nisam od toga ništa očekivao.

Usput, naiđoh na starijeg od mene muškarca, zanemarenog izgleda, koji se poštapao metalnim štapom na čijem donjem kraju je bila lavlja šapa.

Zastadoh.

-Da li je to bolje nego običan štap -upitah ga, razmišljajući i o svojoj starosti koja se približavala.

Želeo sam da mi kaže neku jasnu, nepobitnu činjenicu koja bi potvrđivala da je život u svim fazama emotivan.

-Štap je – reče i zakašlja se dubokim trzavim kašljem - oslonac kad nemaš voljeno biće.

Pogledao sam ga sa brižnim osmehom.

-Zaista- upitah ga još, izvinjavajući se, koliko ima godina.

-Osamdeset pet – reče i ponosno uspravi glavu.

-Vi se, prema tome, ničega ne bojite?

-Ne, ne bojim se ničega.

-Da li ste zdravi?

-Nisam.

-Što ne odete kod lekara?

- Ah – reče i odmahnu rukom, meni je svejedno. Nisam ja na samrti, nego živim u nadi, ovako ili onako.

Bilo je u tim njegovim smirujućim rečima viška značenja. I viška egoističke energije.

Uostalom, pohvalio mi se da mu je unuk najbolji mladi matematičar Evrope. Došao je sa francuskog liceja u Srbiju i zatražio prijem kod tadašnjeg kratkovekog premijera iz našeg grada.

Ovaj je samo odmahnuo rukom u stilu zaboravi kad mu je sekretarica rekla da ga danas čeka još jedan mladi pametni čovek.

-Sad je u Parizu, na Sorboni.

Prima stipendiju francuske vlade. Nije mogao da bude uspešan Srbin.

Postao je, pomislih, izgnanik kao i ja i mi skoro svi.

Ali, gde je granica ljudske patnje bez pobune?

Nebo, svakako, nije.

To je lep ali prazan stih.

Otišao sam zatim na dunavski kej, seo na klupu obasjanu prvim varljivim suncem.

Hteo sam da uživam u reci koja mi dolazi iz sveta.

Ne znam da li je bolji ili gori od našeg i našeg trpljenja.

Sedeo sam tako možda pola sata. Devojke koje su nešto još očekivale od proleća trčale su crvenom trim stazom u uskim helankama, zajapurene, ali uspravnog stasa.

I rekoh u sebi: neka moji neznani saputnici ne brinu, život, kakav takav i dalje teče, zapljuskujući nas svojom istrajnošću.

Da, zaboravih da kažem, kako što sam kasno primetio nestvarno bele galebove koji su se u kričećim kolonama kao leteći hodočasnici zaletali u obližnji otvor gradske kanalizacione mreže da bi iz vode sledećeg trena veselo odlepršali sa prljavim zalogajima u lepim ružičastim kljunovima zovoći ostale iz jata.

Pomislih, šta oni, ta bela jata koja se svake godine umnožavaju na hrani iz gradskog kolektora, znaju što mi, predomišljajući se, skutrenih očiju, još ne znamo.