MILAN TODOROV: ODLOMCI NOVOG ROMANA

 SINOPSIS

Novi roman Kroz pustinju i prašinu Milana Todorova smešten je u prigradsku biblioteku koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još uvek postoje.

Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, prolaznim ljubavnim odnosima, skrivenim opsesijama i sitnim nasiljima svakodnevice. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se nima potajno trguje.

Kako se slojevi prošlosti i sadašnjosti ukrštaju, postaje jasno da znanje i kultura ne donose nužno izbavljenje, već često služe kao krhki zaklon od unutrašnje praznine.

Roman prati sudbine likova zarobljenih između želje za punijim životom i nemoći da ga ostvare. U tom prostoru naizgled sitnih događaja razotkriva se dublja pustoš malih sredina, u kojoj se veliki ideali pretvaraju u tihe poraze.

Kroz pustinju i prašinu je roman o iluzijama kulture, o erotskim i egzistencijalnim zabludama, i o čoveku koji, tragajući za smislom, neprestano nailazi na granice sopstvene slabosti.

64. MIŠEVI

U čovekovoj prirodi je, kao što tvrdi poznati engleski neuronaučnik Stiven Rouz, da bude neodređen.

Ideologija koja trenutno ima prevlast nad našim životima pokušava, i za sada uspeva u tome da nam ideju pravednijeg društva nametne kao borbu jednog čoveka protiv drugog.

Ta vrsta borbe kojoj svedočimo trajaće još dugo i završiće se porazom te politike, jer će doći vreme kada će se, usled razvojnih događaja koji se odvijaju tokom života svakoga od nas, čovekovo biće samo organizovati.

Politika i revolucije će biti osramoćene.

Čovek je jedinstven, čak i u okolnostima koje ne bira.

Atelje ražalovanog nastavnika Šnajdera mirisao je na uljane boje, instant kafu i rečnu ribu kojom se u poslednje vreme isključivo hranio.

U njemu je organizovao druženja koja je nazivao Nastavničke večeri.

Na njih je pozivao kolege i koleginice, koje je oslovljavao sa braćo i sestre - da bi ostao u toku i saznao šta se dešava u školi iz koje je, nadao se privremeno, izopšten.

Na jednu od takvih večeri bile su pozvane profesorice Pajić i Rajić, kao i nastavnik biologije Kurjaković.

Bila je istekla sredina leta, ono vreme kada noći već postaju malo svežije tako da je Šnajder držao otvorenim sve prozore i vrata na svom ateljeu.

Pričalo se o svemu.

Nastavnik biologije je, već podnapit, govorio kako je ljudskom genu potrebna mogućnost kalemljenja da bi živeo večno. Čitao je u britanskom časopisu Science, koji inače redovno prati, da je jedan par naučnika, uspeo da od tkiva kože mrtvih miševa načini male miševe. Kao što mi radimo sa ružama – naglasio je i upirao prstom u bibliotekara, pokazujući time da nije zaboravio obećanje o restauraciji ružinog vrta u njegovom dvorištu.

Slikar mu je natočio još jednu čašicu žestine.

Pajićka i Rajićka behu sada mlađe nego u stvarnosti.

-Ne nadaj se previše – poručile su istoričaru uglas, smejući se glasno. -Nema kalemljenja.

Kurjaković je shvatio poruku.

Ona mu je, iako odbijajuća, ipak govorila da ga nisu otpisale, naprotiv da i dalje postoji neka zainteresovanost za njega, neka priča o njemu između njih dve koje behu vrlo, vrlo slične po lepoti.

-Zaboravljate da sam ja mikrobiolog – odgovorio im je. - Ja verujem u male znakove. Time počinje sve.

-Šta je sve – pitale su profesorice.

-Muškost i ožiljci – rekao je pijani Kurjaković. – Trenuci koji će jednog dana postat najlepša sećanja. Za mene i vas, za sve nas.

Sledećeg dana, posle neprospavane noći, doneo je pesmu sa nazivom Dve.

Nalazila se u Bibliotekerevoj svesci, koja je, shvatam naknadno, neka vrsta lokalne ikone.

Zar je moguće voleti

istovremeno dve žene

njihove oči, njihov smeh

voleti čisto a voleti isto?

Zar je to veliki greh?

Stojim na raskršću sad

raspet kao drven krst

i ne znam dalje kako

dok drhti na vetru trs.

Bibliotekar je na njenoj margini grafitnom olovkom napisao Škart. Okani se poezije. Nije to za tebe.

Zabave kod nastavnika likovnog Šnajdera, postadoše pak, sa bliženjem jesenjih dana, omiljene. Pobeđivale su mrtvilo male varoši. Ljudi su se, kao u bibliotekarevoj prethodnoj belešci, trudili da dele ideje, svađaju se i piju lokalno vino grašac. Bilo je nesavršeno, ali tako je to jer svet je prožet poezijom i bolom neuspeha.

Bibliotekarevo oružje u svemu tome je bilo svedočenje ili san o avanturi i priznanju da svet drhti i gori a da to još ne vidimo svojim očima.