paradoks

  Milan Todorov  O VAŽNOSTI SVETLA Već nekoliko meseci čekam majstore koji bi trebalo da mi promene električno brojilo tako da višak struje koji moja mala kućna solarna elektrana napravi za lepih sunčanih dana isporučim elektrodistribuciji. Najzad su se javili. Doći će kad budu imali novo brojilo. Dotle Sunce pada sve niže, svetlost se gasi u predvečerje. Za to vreme milijardama kilometara dalje od Sunca u takozvanom Kajperovom pojasu svetli patuljasta planeta Makemake. Ona nosi verujućim u astrologiju kreativno izražavanje, tajne i teške seksualne afere a ja još čekam majstore.

 Milan Todorov SMENA PREDSEDNIKA Prilično nevoljno sam prihvatio da budem predsednik Društva književnika Vojvodine na predlog bezmalo doživotnog predsednika. Nije prošlo ni pola godine a on je počeo da potajno huška članove Upravnog odbora ne bi li me smenili. Povod je fotografija koju sam jednog predvečerja, kao što to obično činim prilikom šetnji gradom, snimio.   Apolitičan sam, ali sam uvek držao  da pisci u Društvu književnika, po prirodi umetnosti kojom s e bave, moraju da budu otvoreni za događaje i najrazličitije slike sveta što naravno podrazumeva slobodu mišljenja i izražavanja.  Da je živ Staljin bi bio veoma, veoma srećan. Živela Srbija! 

  Milan Todorov BIVŠE RADOSTI Tog leta upoznao sam dve balerine. Pripremali smo neku predstavu u pozorištu. Stara balerina je bila koreograf mladoj balerini. Stara balerina je nekad bila lepa i zavodljiva kao što je sada bila mlada balerina. Stara je stanovala na prvom spratu u stanu čiji su prozori gledali na staro groblje na kome više nisu sahranjivani ljudi. Mlada je bila u drugom stanju. To se nije videlo. Ali, stara je to primetila i rekla mi da mlada neće moći da igra u predstavi. Nisam bio siguran da je to tačno. Izgledalo mi je kao sukob dva sveta svakog okovanog u svom vremenu strasti i putenosti. Ali, zaista, mlada se više nije pojavljivala. A stara se zavukla u svoj stančić u zgradi dignutoj kako se pričalo na okrajku groblja na nečijim kostima. I sada kada autom jezdim pored te zgrade pored tog groblja pored stana stare balerine koje više nema pomislim kako je veza sa spoljnim svetom samo prstohvat tiranije starijih i moćni...

  Male priče Ratko DANGUBIĆ 1.  Bombaj Kada se moja tetka vratila iz Bombaja, više nije govorila glasno. Pre tog putovanja bila je žena koja se smejala celim telom, tresući narukvice niz ruku kao rasute novčiće. Prodavala je tkanine u uskoj radnji kraj reke i svaki kupac odlazio je uveren da joj je rekao nešto važno. A onda je, jednog novembra, nestala na tri nedelje. „Indija“, rekla je moja majka oprezno, kao da bi sama reč mogla da pukne. Kada se vratila, nije donela poklone. Samo malo mesingano zvonce umotano u novine. Za večerom je govorila o vrućini. „Vrućina ulazi u misli“, rekla je. Otišla je sa čovekom iz Beograda koji je uvozio mašinske delove. Niko nije pitao da li ga voli. U našoj porodici ljudi su izbegavali ljubav kao što seljaci izbegavaju stare bunare. Godinama kasnije, posle njene smrti, pronašla sam fotografiju skrivenu u kuvaru. Tetka je stajala pored tamnokosog muškarca na prepunoj ulici. Iza njih su bili bicikli, žice, dečaci koji nose korpe s pomorandžama....

  PREDSEDNICI DRUŠTVA KNJIŽEVNIKA VOJVODINE hronološki Predsednik Potvrđeni period ili godina Tomislav Ketig 1971–1975. vanu.org.rs Miroslav Antić Predsednik u martu 1977; početak i kraj mandata nisam potvrdio. Searchable Digital Library Nandor Gion 1979–1982. EKASrbobran Petko Vojnić Purčar Vojislav Despotov Slavko Almažan                                                                                                    1988 - 1990                                  ...

  Milan Todorov JESENJA SONATA S jeseni već godinama osećam potrebu da se bez ikakvih ograda izvinjenja opravdanja vratim prirodi njenom lišću koje opada cvetovima korova koji jedini opstaju u prvim hladnoćama crkvama na Fruškoj ukotvljenim na sigurno u manastirski opsadnim zidinama vodi koja je skoro presahla svemu što nestaje što se neuspešno okreće ka drugoj strani sunca ne znajući da ga i ono izdaje. S jeseni kada sve odustaje u ograničenoj tuzi u toj tišini kraja toplog i lakog života poput ptičjeg izmeta ja jasno čujem udaljene zvuke svog srca koje prepoznajem kao upozorenje.

  Milan Todorov DA TI KAŽEM NE BI POVEROVAO Ponekad vozim isuviše brzo, naročito u rana jutra, ne znam zašto to činim, u ovim, blago rečeno, zrelim godinama. Nigde mi se ne žuri. Ali ja jurcam maltene svako jutro, na opasnim okukama koje su mnoge oterale u grob ne trubim. Za sada prolazim vrlo dobro. Borovi u groblju su na svom mestu. Ipak, osećam se prevareno. Mnogo toga što mi se dogodilo u životu ne zaslužuje moje srce. Osim sanjanja. U snovima u kojima prizvam više nego što bi bilo prikladno više nego što bih kada bi nekome pričao taj poverovao.