MILAN TODOROV: OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE

 

Milan Todorov

OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE

Vraćao sam se automobilom kući u ranom predzimskom sumraku kada sam na skretanju između dva majurska groblja ugledao na putu spljoštenog zeca. Zaustavio sam se i parkirao kola po strani, jer se na tom uskom putu teško mimoilaze dva vozila, te izašao da ga vidim. Zec je bio sivozelen i ležao je nepomično. Izgledalo je , po svemu, da ga je neko pregazio. Ne znam kakvo sam čudo očekivao.

Dok sam mu prilazio, naišao je crni mercedes. Automobilista je jurio besomučno i pred mojim očima ponovo pregazio zeca. Ako postoje dvostruke smrti, pomislih, onda je to ova.

Vratio sam se do kola i iz pregratka ispod šoferšajbne uzeo one tanke najlonske rukavice koje se mogu naći na svakoj benzinskoj pumpi. Navukao sam ih na ruke, prišao zecu i podigao ga. Odneo sam ga do kanala pored puta i pažljivo spustio u sparušenu travu. Nadao sam se da ga neće rastrgnuti psi, nego će ga lagano razvući mali bešumni, crni mravi koji su već plazili po njemu.

Učinio sam, dakle, jedino što sam u tom trenu mogao, bar sam tako verovao, iako bi nekom ko me gleda iz daljine to moglo da izgleda kao skrivanje sopstvenog zločina.

Ali, evo, još detinjasto mislim na tog zgaženog zeca, premda nastradale životinje uz puteve ili na njima viđam često. I sve ih je više, kao što je i sve više agresivnih ljudi u društvu.

Teško mi je posle tog doživljaja da se odvojim od te male tragedije. Nepomirljivost sa smrću istovremeno je suočavanje sa svojim nesigurnostima, sa sumnjama i nadanjima. Smrt je samo jedan oblik dvosmislenosti života. Može biti da tražim utehu, nekakvu toplu sliku u sećanju, bez stvarnog uvida u motive malog drumskog zločina. I sanjam zeca. Pojavljuje se na mojim vratima sa šarenim cvetnim šeširom opervaženim suvim platanovim listovima, kao u kakvoj veseloj predstavi za decu. Onda se probudim.

Možda, pomišljam, njegova duša, koja ne umire smrću tela, sada mene sanja?

Zaboravih da kažem da sam se te večeri vraćao sa dunavske čarde i da sam tamo prisustvovao takođe jednom gotovo nestvarnom, ali sasvim razumljivom teatru. Njegov glumac naturščik na svoj način borio se protiv pristajanja da primi smrt kao neizbežnu promenu u listanju brevijara naše ljubavi i njene konačnosti.

Poznavao sam ga odranije. Iako ga nisam video bar dvadeset godina, odmah sam ga prepoznao. Jednom nam je menjao cev ispod sudopere. Tražio je staru šerpu i krpu, a kada sam mu pridržao baterijsku lampu, rekao je da svetlim u cev, ne njemu u oči. Ostalo mi je u sećanju kako je posle prao ruke: dugo, okrećući svaki prst posebno, iako crnilo oko noktiju nije uspevao da skine.

Sada je imao blizu osamdeset godina, ali su mu ramena još bila široka, a lice oblo i zdravo crveno. Nosio je raskopčanu vetrovku, ispod nje džemper malo izvučen na laktovima. Iz gornjeg džepa virile su naočare sa jednom drškom obmotanom izolir-trakom.

Njegova žena, koju sam takođe poznavao, umrla je posle kratke i teške bolesti. Čini mi se da se zvala Eva, kao prva žena na svetu. Dok je kod nas radio, zvala ga je da pita kada će doći na ručak. On bi odgovorio da je gotov za deset minuta, pa ostajao još čitav sat.

Na čardi je prošao pored našeg stola gledajući prema vodi. Nisam znao da li me nije prepoznao ili mu nije bilo do pozdravljanja. Pre nego što je seo za obližnji sto sa kariranim stolnjakom, doviknuo je konobaru da mu odmah donese dva hladna piva.

Skinuo je vetrovku, pažljivo je prebacio preko naslona i povukao rukav koji je dodirivao pod. Sto se zaljuljao kada se oslonio na njega. Presavio je kartonski podmetač i podvukao ga pod kraću nogu.

„Sad može“, rekao je konobaru.

Prvu kriglu popio je gotovo naiskap. Obrisao je usta nadlanicom, pa izvadio maramicu i obrisao i ruku. Zatim se okrenuo gostima za okolnim stolovima i upitao šta piju. Sve bi da časti. Neko se zahvalio, neko podigao svoju još punu čašu, a ostali su se pravili da nisu čuli.

Devojčica od pet ili šest godina prišla je njegovom stolu za malom crvenom loptom. Lopta se zaustavila kraj njegove cipele. Sagnuo se, dohvatio je i zadržao među dlanovima.

„Čija je ovo lopta?“

„Moja.“

„A kako se ti zoveš?“

„Sara.“

„Sara. Lepo ime. Ja sam tebe pitao kako se zoveš, a ti mene ništa.“

Devojčica se nasmejala. Tek tada joj je vratio loptu.

Rekao joj je da i on ima malu unuku, samo što njegova još ne ume ovako da priča. Dok je govorio, počeo je da vadi telefon iz džepa, ali ga je posle kratkog premišljanja vratio.

„Sve su mi slike negde unutra. Ne znam da ih nađem.“

Sara mu je dobacila loptu. Uhvatila ga je nespremnog i udarila u grudi. Nasmejao se glasnije nego što je trebalo.

„Polako, devojčice. Nisam ja golman.“

Posle su se dodavali. On je sedeo, raširenih kolena, i svaki put se naginjao kao da će ustati. Kada bi lopta otišla ukrivo, zaustavljao ju je cipelom i vraćao devojčici. Drugo pivo stajalo je pred njim, sa penom koja se već slegla.

Sarini roditelji nekoliko puta su je pozvali. Najzad je otac prišao i rekao da moraju da krenu. Čovek je spustio loptu devojčici u ruke i pokušao da ustane, ali je kolenom zakačio sto. Pivo se prelilo preko ivice krigle.

„Pa sedite malo. Kud ćete sad?“

Majka je rekla da ih čeka put.

„Kažite samo šta pijete. Sve plaćam. Ljudi smo, imamo dušu!“

Nisu se zaustavili. Sara se na izlazu okrenula i mahnula mu loptom. Podigao je ruku, a zatim je držao podignutu još trenutak, iako su oni već sišli sa terase.

Seo je i maramicom počeo da skuplja prosuto pivo. Maramica je brzo postala mokra, ali je on njome prelazio preko istog mesta.

Preostali gosti gledali su ga iz daljine ispod oka i, verujem, držali za ludaka.

A ja sam mislio da je možda prirodno što se tako ponaša i da niko ne zna šta se krije u čovekovoj duši, za koju je još onaj stari Grk, Platon, napisao da je podeljena na tri dela. U jednom delu njegove duše, siguran sam, bilo je sećanje koje je oživljavalo u njemu dugo nošen i dobro sakriven bol i strah od života, tog stalnog čovekovog gubitka.

Da li do tih gubitaka dolazi zbog naših nikad prepoznatih grešaka ili je naš život uređen silama nad kojima nemamo kontrolu, a želeli bismo da je imamo?

I tada se, skoro istog časa, oglasio sitan kuckavi alarm na mom mobilnom telefonu obaveštavajući me da je stigla poruka u elektronsko sanduče.

Otvorio sam je. Bio je to video-zapis koji je moja poznanica iz književnih krugova, inače dobra i poznata pesnikinja G. P., poslala na više adresa.

Snimak je počeo tako što je prstom pokrila deo kamere, pa pomerila telefon i rekla:

„Ne znam da li me čujete.“

Ispričala je da ju je prethodne noći probudio telefon. Zaboravila je da isključi zvuk. Najpre je pomislila da je budilnik i pipala po noćnom stočiću, oborivši kutiju sa naočarima. Dok ih je pronašla i stavila, zvonjava je prestala.

Na ekranu je ostao propušten poziv.

„Piše: Jaša.“

Zastala je, kao da čeka da i mi pogledamo u taj ekran.

Njen otac Jakov, koga su poznanici zvali Jaša, bio je mrtav već desetak godina. Broj njegovog telefona nije izbrisala. Rekla je da nikad ne briše brojeve dragih pokojnika jer bi ih tada izbrisala iz svog sveta, prostora u kome živi njihova duša.

Zatim je otišla u kuhinju i uključila svetlo. Popila je malo vode stojeći kraj sudopere, pa još jednom proverila poziv. Otvorila je očev broj u imeniku. 

Pomislila je da pozove taj broj.

„A onda sam se uplašila da će se otac Jaša javiti.“

Tek potom pomislila je na zastrašivanje. Poslednjih meseci javno se protivila vlasti. Bila je još lepa žena, živela je sama i umela da uživa u svojoj samostalnosti. Sada joj se učinilo da neko iz tajnih policijskih soba pokušava da naruši taj mir, služeći se imenom njenog pokojnog oca. Tada joj se, rekla je, učinilo da je upala u tajanstveni kriminalistički triler ili mračni i mučni hororac.

Pokazala nam je propušteni očev poziv, a zatim izašla iz kadra govoreći sve uznemirenije:

„Nemoguće, sve ovo je nemoguće.“

Ugasio sam telefon. Nisam znao da li se sve to sa zecom, vodoinstalaterom i pesnikinjom dogodilo upravo tako ili je već počelo da se preobražava u fikciju.