RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE

 

Male priče

Ratko DANGUBIĆ

1. 

Bombaj

Kada se moja tetka vratila iz Bombaja, više nije govorila glasno. Pre tog putovanja bila je žena koja se smejala celim telom, tresući narukvice niz ruku kao rasute novčiće. Prodavala je tkanine u uskoj radnji kraj reke i svaki kupac odlazio je uveren da joj je rekao nešto važno. A onda je, jednog novembra, nestala na tri nedelje.

„Indija“, rekla je moja majka oprezno, kao da bi sama reč mogla da pukne.

Kada se vratila, nije donela poklone. Samo malo mesingano zvonce umotano u novine. Za večerom je govorila o vrućini.

„Vrućina ulazi u misli“, rekla je.

Otišla je sa čovekom iz Beograda koji je uvozio mašinske delove. Niko nije pitao da li ga voli. U našoj porodici ljudi su izbegavali ljubav kao što seljaci izbegavaju stare bunare.

Godinama kasnije, posle njene smrti, pronašla sam fotografiju skrivenu u kuvaru. Tetka je stajala pored tamnokosog muškarca na prepunoj ulici. Iza njih su bili bicikli, žice, dečaci koji nose korpe s pomorandžama. Nije gledala u kameru. Gledala je dalje od nje, smešeći se nečemu što je već nestalo. Na poleđini je napisala samo jednu rečenicu: „U Bombaju sam naučila da usamljenost opstaje u svakoj klimi.“

Godinama sam čuvala fotografiju ne razumejući je. A onda je mene jednog prolećnog jutra napustio moj muž - dok su šljive cvetale. Pažljivo je slagao košulje u kofer i previše se izvinjavao. Nismo se ni pozdravili. Te večeri, dok sam prala sudove, iznenada sam se setila tetke i Bombaja i mesinganog zvonca. Pronašala sam ga u fioci. Pozvonila sam jednom. Zvuk je bio tanak i tvrdoglav, kao nešto što odbija da nestane.

2. 

Emocije

Uvek me je čudilo kada ljudi prodaju kuću ii pun stan i ostave sve za sobom. Ne samo nameštaj. To sam razumeo. Nego i fotografije. Šolje sa okrnjenim drškama. Dečje crteže zakačene iza vrata. Račune u knjigama. Jedna žena je čak ostavila venčanicu u ormaru, pažljivo zatvorenu u plavu plastiku.

„Možda zaborave“, rekao je moj muž.

Ali ja u to nikada nisam verovala. Kada smo mi kupili stan, prethodni vlasnici ostavili su šest porodičnih albuma složenih ispod sudopere. Ozbiljan muškarac pojavljivao se na većini fotografija. Držao je bebe, ribe, čaše vina. Na jednoj slici stajao je bez košulje kraj mora, gledajući pravo u kameru izrazom koji je bio gotovo ljutit. Njegova žena se, međutim, smešila na svakoj fotografiji.

Počela sam da gledam albume noću, nakon što bi moj muž zaspao. Isprva je to bila radoznalost. A onda je postalo nešto čudnije. Primetila sam kako žena polako nestaje iz središta fotografija. Na rođendanima je stajala dalje pozadi. Na svadbama je držala kapute. U poslednjem albumu pojavila se samo jednom, slučajno odražena u prozoru.

Jednog zimskog mesec, valjda godinu dana kasnije, neko je pokucao na vrata. Starija žena stajala je tamo u kabanici.

„Mislim“, rekla je postiđeno, „da sam ovde nešto ostavila.“

Dugo je držala poslednji album u rukama, a da ga nije otvorila.

„Ćerka mi je rekla da ih bacim“, rekla je. „Kaže da fotografije posle nekog vremena postanu teške.“

Napolju je voda od kiše kapala sa krova. „Jesu li?“ pitao sam.                                Pogledala me je tada s neočekivanom blagošću.

„Ne“, rekla je. „Ljudi postanu.“

3. 

Kad porastem biću ja

Kao dete verovao sam da odraslost dolazi iznenada. Kao vreme. Mislio sam da ću se jednog jutra probuditi i znati kako se pravilno savijaju čaršavi, kako se mirno govori telefonom, kako se ljudima oprašta bez uvežbavanja govora u kadi. Umesto toga napunio sam trideset sedam godina.

Na školskim okupljanjima svi su lagali na sličan način. Muškarci su tvrdili da su zamalo otišli u inostranstvo. Žene su govorile o sreći kao da opisuju vitamine koje su nedavno počele da uzimaju. Moja stara drugarica Vesna stigla je kasno. U školi je bila neustrašiva. Jednom je ošamarila profesora matematike jer joj je dodirnuo kosu. Sada je prodavala osiguranje.

„Znaš šta je strašno?“ rekla je posle druge čaše vina. „Provela sam celo detinjstvo misleći da ću postati neko drugi.“

Napolju se sneg skupljao uz parkirane automobile.

„I?“ pitao sam.

Tiho se nasmejala.

„To je to“, rekla je.

Posle ponoći krenuo sam kući sam. U izlogu pekare ugledao sam svoj odraz: umorne oči, zimski kaput izlizan na laktovima, kesu iz prodavnice koja mi useca šaku. Ali bilo je i nečeg poznatog u tom licu. Ne razočaranja. Prepoznavanja. Setio sam se sebe sa osam godina kako sedim ispod kuhinjskog stola i šapućem sebi priče. Ista osoba još je bila tu. Samo tiša.

4. 

Kuća

Odluku da srušimo staru kuću doneli smo u martu. Krov se urušio iznad ostave. Kiša je ulazila na tri različita mesta. Moj brat je rekao da bi obnova koštala više nego gradnja nove kuće. Ipak, niko nije odmah potpisao papire.

Kuća je pripadala našim - babi i dedi, a pre njih ljudima čija su imena nestala iz sećanja, ali su nekako ostala u zidovima. Kao deca tamo smo provodili leta. Noću su grede ječale poput dalekih životinja.

„To je samo drvo“, stalno je govorio moj brat.

Ali kada su radnici stigli, moja majka je gotovo odmah počela da plače. Ne glasno. Plakala je onako kako stari ljudi mole.

Najmlađi radnik pronašao je novine ispod krova, dok je skidao daske, neke iz1948, aluminijujmsku kašiku i fotografiju dve žene u istim kaputima.

Jedno vreme je rušenje bilo zaustavljeno jer su svi stajali i gledali te predmete pažljivo poređane po travi. Sama kuća kao da se stidela što je rušimo. 

Te večeri, nakon što su radnici otišli, ušao sam unutra sam, među gole zidove. Bez krova, nameštaja sobe su izgledale manje. Zlobnije. U kuhinji sam dodirnuo okvir prozora na koji je moj deda spuštao cigaretu. Tada sam iznenada shvatio nešto jednostavno i neprijatno. Nismo odlagali rušenje kuće zato što smo je voleli. Odlagali smo ga zato što, kada nestane, niko više neće pamtiti događaje istim redosledom.

Sledećeg jutra stigao je bager. Do podneva ostali su samo prašina. I ustajali vazduh tamo gde je nekada stajalo naše detinjstvo.

5. 

Najtužnije

Najtužnija slika je muškarac koji farba kosu. Prvi put sam to pomislio čekajući u hotelskom holu u Tuzli. Konferencija se završila ranije zbog kiše. Nekoliko poslovnih ljudi sedelo je kraj lažnih biljaka i čitalo novine.

Jedan muškarac, možda od šezdeset pet godina, imao je kosu toliko crnu da je izgledala nestvarno. Ne mladalački. Očajno.

Neprestano je popravljao kravatu dok se pravio da ne primećuje mlađe žene koje prolaze kroz hol.

Za večerom je seo pored mene. Prodavao je medicinsku opremu.

„Ljudi misle da starenje dolazi postepeno“, rekao je. „A zapravo dođe u jednom popodnevu.“

Rekao mi je da je nekada bio lep muškarac. Poverovao sam mu. Oko njegovog osmeha još su ostali tragovi bezbrižnosti. Posle previše vina priznao je da mu je žena umrla pre tri godine.

„Čudno je“, rekao je, „što te posle toga više niko ne gleda.“

Tada je gotovo nesvesno dotakao svoju ofarbanu kosu. Nije to bila sujeta. Bila je to usamljenost.

Kasnije te noći video sam ga kako stoji sam kraj lifta i posmatra svoj odraz u tamnom staklu. Napolju je kiša prelazila preko parkinga u srebrnim linijama. Na trenutak je izgledao nepodnošljivo mlad. Ne zbog kose. Nego zato što se još nadao da će ga neko videti.

6. 

Onaj čovek

„Onaj čovek što tamo sedi — to sam ja“, rekao je moj otac jednom. Sedeli smo u kafani pored autobuske stanice. Isprva sam mislio da se šali.

Čovek na kog je pokazao bio je mršav, loše obrijan, u braon jakni izlizanoj od godina. Sedeo je sam i mešao kafu dugo nakon što se šećer rastvorio.

„Uopšte ne ličite“, rekao sam.

„Ne sada“, odgovorio je moj otac.

Objasnio mi je da je sa dvadeset dve godine provodio čitava popodneva upravo tako — sedeći po kafanama i zamišljajući kako će mu život početi negde drugde.

„Svaki nesrećan grad ima takve muškarce“, rekao je.

Čovek je na kraju zapalio cigaretu. Pokreti su mu bili neobično pažljivi. Kao da ga neko posmatra. Moj otac je zaćutao. Tada mi je to bilo neprijatno. Želeo sam da očevi budu savršeni ljudi, a ne nedovršene verzije stranaca.

Godinama kasnije, posle njegove sahrane, prošao sam pored iste kafane. Mladić je sedeo kraj prozora i gledao u kišu. Bez razmišljanja sam usporio. Na njemu nije bilo ničeg posebnog. Ipak, osetio sam iznenadnu, nemoguću nežnost. Ne prema tom mladiću. Nego prema svim ranijim verzijama nas samih koje strpljivo žive u nama i odbijaju da nestanu.

7. 

Čovek peva

Pod divljim kestenom sedeo je čovek i pevao dok je kiša ravnomerno padala oko njega. Nije bio pijan. Upravo je to ljudima bilo neprijatno.

Pijani muškarci pevaju zato što su privremeno pobegli od sebe. Ali trezno pevanje na kiši nagoveštava nešto dublje. Neki privatni dogovor sa tugom.

Prvi put sam ga video kroz prozor apoteke. Nosio je stari sivi kaput i nije imao kišobran. Voda mu se skupljala na ramenima dok je tiho pevao glasom ogrubljenim od cigareta. Prolaznici su izbegavali da ga pogledaju pravo.

Sat vremena kasnije još je sedeo tamo. Apotekarka, moja supruga, je konačno izašla napolje.

„Treba li vam pomoć?“ upitala je.

Čovek se nasmešio.

„Ne“, rekao je. „Treba mi ova pesma.“

Kasnije mi je rekla da je nekada bio profesor muzike. Žena mu je iznenada umrla jedne jeseni dok je prostirala veš. Posle toga više nije predavao.

Ponekad bi se pojavio pod kestenom i pevao stare narodne pesme dok mu kiša natapa odeću.

„Zašto samo kad pada kiša?“ pitao sam.

Apotekarka, moja supruga, je slegnula ramenima.

„Možda tada niko ne primećuje suze.“

Godine su prolazile. Drvo je posečeno nakon što ga je grom oštetio. Čovek je nestao. Ali kad god iznenada počne jaka kiša, setim ga se kako sedi tamo bez zazora i peva vremenu koje ne može da mu odgovori. I pomislim da postoje i gori načini da čovek preživi tugu.