MILAN TODOROV: MRAZ PO KOTLINAMA

 

Milan Todorov


MRAZ PO KOTLINAMA

Sedeli smo za malim stolom

u kafeu Brunch.

Ispred nas bile su dve bele

šoljice kafe, prazne.

Iznenada jedna nepoznata

mlada devojka nagnu se

nad mojom ženom

i reče joj: Izvinite

samo da vam kažem

videla sam vas i juče u gradu

mnogo ste lepi.

Zatim se nevidljivo udaljila

prosipajući miris svog parfema.

Osetih stid i kaznu

istovremeno.

Rezervni delovi sreće

u kojoj plutaju

ženski obrisi

u uobraziljama

postadoše mi namah

hor anđela u bordelu,

vreme prošlo

vreme poput pepela.

Po povratku kući

uključih televizor.
Sutra, reče devojka slična onoj,

biće mraza po kotlinama.








Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

MILAN TODOROV: U ISTOJ KUĆI

Слика
  Milan Todorov U ISTOJ KUĆI Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina. Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući. Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima. Otvorio je veliki jednokrilni proz...
Прикажи све

MILAN TODOROV: PRIČA O PROLAZNOSTI

"You will see your shit on the floor, on your feet, but you won’t know how it got there. You will see me distraught and distorted and know that you have made me so, and not know how to stop it or how to help. You will feel our loving in rags and your God absent." Veselin nije mogao da veruje u ono što je tog petka čuo svojim ušima. Mislio je da halucinira, odnosno da se sa njegovim razumom nešto opasno dešava otkako je, tačno na pedeseti rođendan, ostao bez posla. Miško, njegov najbolji drug još iz osnovne škole, koji je takođe u kombinatu ostao bez posla, rekao je tada rečenicu koje se sada neočekivano setio: „Kad čovek napuni pedeset godina, on više ne pripada ni ovom  ni onom svetu“. Vrlo dobro je razumeo šta je Miško ovom sarkastičnom konstatacijom hteo da kaže. Pedeset godina je zapravo pola veka. Na polovini veka nijedan čovek ne zna šta ga čeka. Rano je da „misli na budućnost“, kako su se šalili ne želeći da pomisle na smrt, tada još, verovali su, tako da...
Прикажи све