MILAN TODOROV: IZGNANSTVA I NEMIRI

Milan Todorov
IZGNANSTVA I NEMIRI

Bora Ćosić, Dnevnik 2020 – 2025, Lom, Beograd, 2026

Veliki pisci kao da su se zasitili klasične romaneskne fabule i sve više se okreću vođenju dnevnika. Kao da kroz tuđe, izmišljene živote više ne mogu da razaberu sopstveni, pa se vraćaju ličnim nedoumicama i nedovršenim poslovima.

Dnevnik im dopušta da ostave protivrečnosti zakovane, da zabeleže misao koju će sutra osporiti i događaj čiji smisao još ne razumeju. A čitalac u tim zapisima često prepoznaje ono što dobro sklopljena fabula prikriva: koliko se života odvija bez jasnog pravca i koliko toga ostaje bez raspleta.

U tome ima i nečeg oslobađajućeg za pisca koji je najveći deo života proveo gradeći književne svetove. Više ne mora da dovede svoje junake do trenutka u kome će se njihove sudbine objasniti. Može da ostane uz prizor, uz nekoliko rečenica iz razgovora, uz pomisao nastalu pred prozorom. Ali prividna skromnost takvog postupka postavlja nov zahtev: ono što je izdvojeno iz svakodnevice mora da izdrži pažnju čitaoca bez oslonca na zaplet. Beleška mora da opravda svoje postojanje jezikom, pogledom, nekom jedva primetnom promenom u razumevanju stvari.

Nije li upravo to jedan od mogućih puteva obnove domaće književnosti, tamo gde je predugo zarobljena u ustaljenim žanrovskim obrascima? Izlaz bi mogao biti u hibridnim formama, u preplitanju romana, dnevnika, eseja i autobiografije. Ipak, samo ukrštanje žanrova ne donosi novu književnost. Ono ima smisla tek kada pisac u nasleđenoj formi više ne može da izrazi svoje iskustvo, pa je menja iz unutrašnje potrebe. Tada dnevnički zapis, sećanje ili usputna beleška mogu postati nosioci književne istine koju uredno izvedena fabula više ne uspeva da obuhvati.

Dnevnik, naravno, nema povlašćen pristup istini. I u njemu pisac bira šta će pokazati, šta će prećutati i kakav će lik od sebe načiniti. Datum iznad zapisa ne jemči iskrenost. Ali dopušta da se vidi kako se svest menja, kako jučerašnje uverenje slabi pred današnjim iskustvom. Pisac koji te promene ne prikriva izlaže se više nego onaj koji svoju prošlost naknadno uređuje u skladnu pripovest.

Bora Ćosić, autor obimnog i raznovrsnog književnog dela, već godinama živi u dobrovoljnom berlinskom egzilu. Posle Dnevnika 2013–2020 nastavlja beleženje u knjizi koja obuhvata period do 2025. godine. U tom nastavku možemo prepoznati potrebu da se održi razgovor sa svetom čiji se jezici, granice i merila menjaju, dok se njegovi stari mehanizmi nasilja uporno obnavljaju.

Položaj izgnanika daje tom razgovoru posebnu napetost. Udaljenost omogućava preglednost, ali ne oslobađa od onoga što se napustilo. Nekadašnja zemlja nastavlja da postoji u jeziku, u imenima, u navikama mišljenja, čak i kada je više nema u obliku u kome je čovek poznavao. Svakodnevni život odvija se na jednom mestu, a veliki deo unutrašnjeg života na drugom. Dnevnička forma može da primi tu rasutost bez obaveze da je pomiri: Berlin, uspomena, istorijska ličnost i kućni prizor nalaze se u istom toku svesti.

U odlomku o psu, karakterističnom za njegovu pažnju prema iskustvenom detalju i prigušenu osećajnost, Ćosić piše:

„...smatram da bi on mogao da kaže mnogo kad bi mogao, najpre da pokaže svoje nezadovoljstvo što je pas. Otkud bi inače toliko puta upiljio se u nas oboje, tražeći nekakvo svoje rešenje. Kako samo često uzimao je onaj položaj neke pseće sfinge, dugo ne pokrećući se, kao kad čovek zagleda se u neko drvo ili kamen, u svojoj dubokoj melanholiji. A kada se trgne iz ove omame, uzmuva se iz sobe u sobu, opet na način uznemirenog čoveka. Sve ovo čineći, ne razumeva da i ljudska bića žive takođe na način pseći, pa mu je bolje da ostane tamo gde jeste.“

Prizor je sasvim običan: pas miruje, gleda ukućane, zatim ustaje i obilazi sobe. Pisac u tom ponašanju prepoznaje nezadovoljstvo sopstvenim položajem, želju za objašnjenjem koje niko ne može da pruži. Pas kao da očekuje da se njegov život nekako razreši. U pogledu koji upućuje ljudima ima nečeg poznatog: i čovek često zastaje pred drugim čovekom sa očekivanjem da ovaj zna više, da poseduje odgovor ili makar izlaz.

Završna rečenica zatvara taj mogući izlaz. Ljudski položaj ne nudi obećano poboljšanje. Čovek raspolaže govorom, pamćenjem i sposobnošću da zamišlja budućnost, ali mu sve to ne obezbeđuje razumevanje sopstvenog života. On ume da opiše svoju uznemirenost, da joj pronađe uzroke, da je poveže sa istorijom; potom i sam prelazi iz sobe u sobu.

Tu se otvara prostor Ćosićeve samoironije. Posmatrač se ne izuzima iz prizora koji opisuje. Njegova sposobnost da misli i piše ne donosi mu nadmoć nad bićem koje ćuti. Naprotiv, književna misao vraća ga u zajednički položaj nemoći. Zato ovaj odlomak zadržava blagost i onda kada dolazi do gorkog zaključka. Pas ostaje konkretno biće, sa svojim pogledom i pokretima, a ljudska nelagoda postaje vidljiva upravo zahvaljujući pažnji koja mu je posvećena.

Ta uznemirenost dobija širi smisao u iskustvu istočnoevropskih generacija obeleženih ratovima, raspadima država i izgnanstvima. Veliki istorijski događaji nastavljaju da deluju u sitnim, svakodnevnim reakcijama: u nepoverenju prema svečanim obećanjima, u umoru od objašnjenja, u sumnji da je bilo koje novo uređenje konačno naučilo nešto iz prethodnog. Čovek može da promeni zemlju i adresu, a da u njemu ostane isti oprez.

„Šta predstavlja taj golemi garnizon, odmetnutih upravo odavde, iz Evrope i Afrike, jedna novopečena nacija, koja do današnjih dana nije načisto ni šta je, ni otkud, sve konvulzije tamošnjeg života to dokazuju.“

Ćosićeva misao često i uporno prelazi iz kućnog prizora u istoriju, iz neposrednog iskustva u književnost. Stari Rim, grčka kultura, Crnjanski i Andrićevi mostovi ulaze u pokušaj da se sadašnjost sagleda kroz duže trajanje. Takva poređenja imaju i svoju mračnu stranu. Što je pogled širi, to je teže poverovati da je obrazovanje učinilo čovečanstvo manje spremnim na nasilje. Kultura čuva svedočanstva o užasima, ali se novi užasi događaju i među onima koji ta svedočanstva poznaju kao puko preformulisanje zlodela usled proste gramzivosti i vlastoljublja.

Rimski nasilnici Tiberius i Neron, koji su išli iz zločina u zločin postaju, ni manje ni više, obrazac za postmoderne biografije.

U tom svetlu posebno je gorak iskaz da je „konačan rezultat do kojeg čoveštvo uopšte može dospeti“ zapravo „nulto osećanje prema svemu“. To se može čitati kao slika iscrpljenosti: posle previše istorije, previše razočaranja i previše ponovljenih nesreća, čovek više nema snage da na svaku odgovori punim osećanjem. Ravnodušnost postaje odbrana, a zatim preti da postane navika.

Ipak, odlomak o psu unosi u tu misao važnu pukotinu. Onaj ko primećuje kako životinja gleda, kako miruje i kako se trza iz svoje omame još nije dospeo do potpune ravnodušnosti. U njemu postoji pažnja prema drugom biću, a sa njom i mogućnost saosećanja. Rečenica o odsustvu osećanja nastaje iz osećanja dovoljno snažnog da prepozna opasnost njegovog gašenja.

Možda se upravo u toj napetosti nalazi razlog za nastavak dnevnika. Pisac sumnja u smisao mnogih ljudskih poduhvata, ali ipak beleži. Ne može da obeća izlaz, ali zadržava pogled na onome što se događa. Uz datum, uspomenu ili prizor ostaje trag pojedinačne svesti koja nije pristala da sve postane nevažno.

U tom smislu, indikativan je i Ćosićev odnos prema dualnosti čovekovog postojanja na planeti. Oslanjajući se na Kanta, koji je prvi u istoriji, rasvetlio fundamentalnu razliku između naše svesti, dakle unutrašnjeg morala i svega ostalog u nama – Ćosić tvrdi da zakoni prirode ne mogu da budu opravdanje za čovekove postupke jer ih je, poput svih drugih zakona, skrojio upravo ugroženi čovek, odnosno pojedinac.

Budućnost čovečanstva je, dakle, ortodoksna prošlost. Zbog toga završnica svakog života, lamentuje autor dnevničkih zapisa, nije optimistička. Štaviše ona je gnusna, a očekivanja od nje su uglavnom sramotna „jer sve ne mora biti prikazano, budući ionako se podrazumeva“.

Za književnost koja traži nove oblike dnevnički tekst je zahtevniji put nego što na prvi pogled izgleda. Sloboda forme podrazumeva odgovornost za težinu pitanja koje bi u romanu zahtevalo čitavu sudbinu. Pisanje dnevnika, navodi Ćosić u prologu Dnevnika 2020 – 2025 nije ništa drugo do progonstvo iz prošlog života. A pisac grozničavo nastoji da ostane uz njega, dovoljno dugo da makar u njegovom nemiru prepozna zemlju nove stvarnosti.

Konačno, nova knjiga Bore Ćosića pokazuje da književnost ne mora ponuditi nadu da bi opravdala svoje postojanje. Dovoljno je da ponudi tačnost u opisu ljudskog udesa. Dok god postoji svest koja beleži sopstvenu uznemirenost i koja u pogledu drugog bića prepoznaje zajedničku nemogućnost razrešenja, granica između potpunog beznađa i tihe ljudskosti ostaje neprelazna. Dnevnik do 2025. godine je zapisan trag te granične linije — nemiran, samoironičan i beskompromisno živ.