RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE 23

 MALE PRIČE 23

RATKO DANGUBIĆ

1. 

ŽENA KOJA JE SAKUPLJALA ZABORAVLJENA IMENA

Svako jutro, pre nego što bi otvorila oči, Milena je ispod jastuka pronalazila papirić. Na njemu je bilo jedno ime. Ponekad ime čoveka kojeg nikada nije upoznala. Ponekad ime nekoga ko je umro pre mnogo godina. Jednog jutra pisalo je: MILENA. Slova su bila uredna, plava, gotovo službena. Od odnela je papirić starici koja je stanovala iznad pekare. Starica ga je pročitala i nasmejala se.

— Napokon.

— Šta napokon?

— Napokon si zaboravila sebe.

Milena se nasmejala, jer je čovek, kada ne razume neku rečenicu, najčešće smatra smešnom. Ali te večeri majka ju je pogledala kao strankinju.

— Izvinite, poznajemo li se?

Milena je istrčala na ulicu. Pozvala je prijateljicu.

— Ko je to?

Samo ju je stari pekar prepoznao. Nije ništa pitao. Pružio joj je topao hleb.

— Jedi.

— Zašto?

— Sećanje je glad za onim što smo bili.

Sledećeg jutra papirića nije bilo. Milena je otvorila oči i shvatila da ne zna svoje ime. Nije znala gde je, koliko ima godina, ni ko su ljudi čije je fotografije pronalazila po kući. Prvi put nije pokušala da se seti. Otvorila je prozor. Grad je mirisao na kišu, hleb i nešto sasvim novo. Milena se nasmejala. Možda je zaborav, pomislila je, samo drugi naziv za početak. A negde ispod jastuka, nevidljiva ruka već je pisala novo ime.

2. 

MESEC U ŠOLJI

Posle smrti muža Jelena više nije pila čaj. Govorila je da je njegov ukus ostao u njemu — u šolji, u večernjoj tišini, u mestu kraj prozora gde je nekada sedeo. Jedne decembarske noći ipak je sipala vrelu vodu u staru porcelansku šolju. Na površini je plutao Mesec. Pravi Mesec. Srebrn i hladan. Jelena je dotakla vodu. Iz šolje je začula njegov glas:

— Oprosti mi što sam otišao prvi.

Od tada je svake večeri punila šolju. Mesec joj je pokazivao život koji nikada nisu živeli. Kuću koju nisu kupili. Vrt koji nisu zasadili. Ćerku koju nisu imali. Ponekad je videla njih dvoje kao starce pod istim drvetom. Ponekad njega mladog, kako je posmatra sa druge strane neke nepoznate godine. Jedne noći šolja je ostala prazna. Nije bilo Meseca. Nije bilo glasa. Jelena je dugo gledala u tamnu vodu. A onda je oprala šolju i vratila je u ormarić. Otvorila je prozor. Napolju je sijao pravi Mesec. Bio je dalji nego što ga je pamtila. Ali je bio dovoljan. Jelena se prvi put posle mnogo godina nasmešila. Samo je ujutru, kada je pogledala u šolju, na njenom dnu pronašla malu srebrnu mrlju. Izgledala je kao trag nečijeg poslednjeg osmeha.

3. 

KUĆA KOJA JE SANJALA SVOG VLASNIKA

Kuća na kraju sokaka bila je prazna trideset godina. Prozori su bili slepi od prašine, dvorište zaraslo, a vrata su noću škripala kao da nekoga dozivaju. Ipak, kuća je sanjala. Sanjala je ženu koja postavlja tanjire. Muškarca koji se smeje. Dete pod stepenicama. Miris nedeljnog ručka. Korake koji se vraćaju kasno. Onda je kuću kupio Nikola. Prve noći sanjao je nepoznatu ženu u kuhinji.

— Gde si? — upitala je.

— Ko ste vi?

Žena ga je pogledala gotovo sa sažaljenjem.

— Kasniš da se vratiš kući.

Nikola se probudio pre svitanja. Sutradan je popravio kuhinju. Zatim stepenice. Onda prozore. Očistio je vrt. Sa svakom popravkom snovi su postajali tiši. Jedne noći sanjao je samo praznu sobu. Seo je kraj prozora. Napolju je padala kiša. Tada je shvatio da kuća više ne sanja prošlost. Sanjala je njega. Ujutru je Nikola pronašao na zidu, ispod sloja stare boje, malu dečju šaru. Kuća je bila nacrtala njega. Samo mnogo mlađeg. I ispod crteža stajala je jedna rečenica: Dobro došao kući.

4. 

DEVOJKA KOJA JE ČULA CVEĆE

Ana je prvi put čula cvet kada je imala sedamnaest godina. Bila je to ruža.

— Ljubomorna sam — rekla je.

Ana je ispustila makaze. Od tada je čula sve. Suncokreti su govorili o Suncu. Lale su se žalile na kratko proleće. Tratinčice su se plašile ljudskih cipela. Ana je ćutala o svom daru. Jednog dana otišla je na očev grob. Cveće oko nje je šuštalo. Samo ono na grobu ćutalo je.

— Ne morate ništa da kažete — šapnula je.

Tada je iz zemlje izrasla mala ljubičica.

— On nije ovde.

Ana je osetila hladnoću.

— Gde je?

Ljubičica se okrenula prema nebu.

— U svemu što si prestala da primećuješ.

Od tog dana Ana je počela da sluša drugačije. Čula je kišu u olucima. Drveće je govorilo o olujama. Vrata su pričala o ljudima koji su otišli. A tišina je imala najdublji glas. Mnogo godina kasnije Ana više nije čula cveće. Sluh joj je oslabio. Ali kad bi vetar prošao kroz livadu, ona bi se osmehnula. Jer je tada već znala ono što ljudi obično shvate prekasno: tišina nije odsustvo glasa. Ponekad je ona glas koji je konačno prestao da laže.

5. 

RESTORAN NA KRAJU SEĆANJA

Postojao je restoran koji se pojavljivao samo ljudima koji su želeli nešto da zaborave. Nije imao adresu. Vrata bi se jednostavno pojavila. Na meniju nisu bile cene. Bila su sećanja. Prvi poljubac. Majčin glas. Detinjstvo. Lice mrtvog brata. Jedne noći ušla je Sofija. Konobar joj priđe.

— Šta želite?

— Da zaboravim majku.

— Koji deo?

Sofija je ćutala.

— Sve.

Konobar joj donese malu činiju supe. Sa svakom kašikom nestajao je jedan deo sećanja. Glas. Ruke. Miris kose. Lice. Sofija spusti kašiku. Očekivala je olakšanje. Umesto toga, u njoj se otvorila prazna kuća.

— Još nešto? — upita konobar.

Pogledala je meni.

— Da.

— Šta?

— Njen smeh.

Konobar se prvi put nasmešio.

— To je besplatno.

Sofija zaplaka. Kada je podigla glavu, restoran je nestao. Stajala je na ulici. U rukama nije imala ništa. Ali iz nekog prozora dopirao je smeh. Majčin. Sofija je tada shvatila da neke uspomene nisu napravljene od slike. Neke su napravljene od zvuka. A neke, izgleda, ni smrt ne ume da pojede.

6. 

SENKA KOJA JU JE VOLELA

Marija je prva primetila da njena senka kasni. Zatim je počela da žuri. Jednog dana senka je krenula nekoliko koraka ispred nje. Marija je stala. Senka nije. Vodila ju je kroz prazne ulice do stare železničke stanice. Na peronu je neko čekao. Bila je to Marija. Samo mnogo mlađa. Imala je petnaest godina.

— Mislila sam da si me napustila — rekla je devojčica.

Marija je ćutala. Tada je razumela. Senka nije bila njena prošlost. Bila je sve ono što je iz prošlosti izbacila. Strah. Bes. Usamljenost. Želje koje nikada nije priznala.

— Nisam znala kako da te povedem sa sobom — rekla je.

Devojčica se nasmešila.

— Ne moraš da me vodiš.

Prišla joj je sasvim blizu.

— Samo prestani da bežiš.

Svetla stanice su se ugasila. Kada su se ponovo upalila, Marija je bila sama. Senke nije bilo. Vratila se kući pred zoru. Stala je pred ogledalo. Po prvi put posle mnogo godina videla je svoje lice bez straha. A onda je pogledala pod noge. Senka je bila tamo. Mirna. Potpuno ista kao ona. Samo joj se činilo da se osmehuje.

7. 

POSLEDNJA VRATA

Priča se da na kraju svakog života postoje vrata. Niko ne zna ko ih je postavio. Neki kažu da iza njih čeka raj. Drugi — tama. Treći veruju da su iza njih svi koje smo voleli. Kada je Jovan napunio devedeset tri godine, vrata su se pojavila u njegovoj sobi. Bela. Obična. Gotovo smešna u svojoj jednostavnosti. Unuk Marko sedeo je kraj kreveta.

— Deda, plašiš li se?

Jovan je gledao vrata.

— Da.

— Šta je iza njih?

— Ne znam.

— Onda zašto ih otvaraš?

Jovan se nasmešio.

— Zato su vrata.

Ustao je. Pre nego što je krenuo, pogledao je svoj život. Greške. Ljubavi. Ljude koje je izgubio. Reči koje je izgovorio. I one koje je čuvao čitavog života. Zatim je otvorio vrata. Iza njih nije bio raj. Nije bila tama. Bila je ista soba. Isti prozor. Isti krevet. Isti Marko. Samo vrata više nisu postojala. Jovan se nasmešio. Tada je razumeo. Čovek čitavog života čeka da pređe na drugu stranu. A možda nikada nije ni bilo druge strane. Možda su vrata bila samo način na koji nam život kaže: Sve što tražiš već je bilo ovde.

Jovan je seo na krevet. Marko ga je uhvatio za ruku. Napolju je svitalo. I na trenutak se učinilo da je soba mnogo veća nego malopre. Kao da su se zidovi pomerili. Ili je samo strah konačno izašao iz njih.