paradoks

  Piše: Branko Stojanović Pesma pripada Todorovljevom kasnijem periodu – kratkim, introspektivnim zapisima u kojima se lično sećanje meša sa kolektivnim. U njoj se oseća srodnost sa poezijom Vaska Pope (jednostavnost, snaga slike) i sa prozom koja se bavi traumom rata bez heroizacije (slično nekim tekstovima Danila Kiša ili Aleksandra Tišme, ali u mnogo tišem registru). „Ptice i ratnici“ nije pesma o ratu, već o onome što ostaje posle rata – o mekoći koja preživljava, o sećanju koje se uklesava u kamen i o životu koji, uprkos svemu, nastavlja da rađa (smokva). Najlepši trenutak je kada ptica sa grane „poručuje“ da život nije jedan. U tom trenutku pesma prestaje da bude samo sećanje na dedu i postaje tiha uteha: bol postoji, ali postoji i trajanje, i zajedništvo, i obnovljivost. To je pesma blage, zrele tuge – bez gneva, bez patetike, sa puno topline. 

  Milan Todorov PTICE I RATNICI Danas predve č e ubrao sam jednu od poslednjih smok ava sa drveta ispred kuće. Bila je načeta kljunom nepoznate ptice. Na stablu je ostalo - kako je i red - još deset ak slatkih plodova za ptice božje. Zatim sam telefonirao prijatelju koji živi u mom rod nom selu da mi poaš a lje snimak novopodignutog spomenika solunskim dobrovoljcima na kome je uklesano i ime moga ded e . Ptice i ratnici imaju najmekša srca. Viđao sam dedu ratnika kako sedi na pragu svoje kuće dok kiša pada i plače. Zašto, pitao sam ga. Bez razloga, uvek je odgovarao. I sada, možda, plače iz kamena. I sada mi, možda, neka ptica sa grane smokve poručuje da život nije jedan, da smo zajedno i da smokva rađa više puta i da to traje stotinama godina i da vojnici plaču posle svakog rata.

  Mil an T odorov KIŠA Jednom je jedan čovek pred mnogim ljudima seo u kožnu fotelju koja se pod njim zamalo prelomila tako da je upao u nju, i izgledalo je da će — ostane li u tom poluzgrčenom položaju — biti neko kome je potrebna pomoć. Ali čovek se samo nasmešio i mirnim tonom rekao: Kad sam se ionako već uvalio, idem do kraja. Domaćin mu je pogledom punim izvinjenja predložio novu fotelju, ali je ovaj odbio. Od tog događaja nije prošlo više od deset meseci kada je, u propalu fotelju zavaljen, čovek umro. Neke banalnosti su znakovi. Da li piješ vodu na izvoru iz dlana? Koliko orezuješ puzavce na terasi? Da li veruješ u signal iz kosmosa koji putuje milijardu godina do nas? Sve su to reči... bez odgovora. Ono što kradeš iz sećanja ogrlica je oko vrata. Steže do gušenja, ali ne boli — samo ponekad, kad rominja kiša. Mil an T odorov KIŠA Jednom je jedan čovek pred mnogim ljudima seo u kožnu fotelju koja se pod njim zamalo p...

  Milan Todorov MANASTIRSKE ŠUME Pred svaku zimu obično na samom koncu Miholjskog leta duboko u oktobru naručujem preko nekog bivšeg ribara i bivšeg ratnika cepanice žute vrbe za zimu. Donose mi ih jaki zdravi momčići istovare brzo bez merenja četiri ili pet kubika i kao bez duše odjezde a ja se uvek pitam od čega beže i šta je razlog tome. Budući plamen, granica između pepela sa otiscima praistorijskih bića i recimo dece kojoj rastu prvi sekutići ili je ipak reč samo o preoblikovanju formi jer je nemoguće ići u suprotnom smeru pošto se godovi stvaraju putovanjem kroz vreme do budućeg kruga, do smrti svete šume.

  Milan Todorov OPADANJE ZVEZDA Svršeno je sa dobom obnaženog spavanja u krevetu pri otvorenom prozoru sa širom raskriljenim zavesama sa prizorom zvezda kao tajanstvenih i dalekih ljubavi na nebu koje padaju sve niže. Svršeno je i sa uzaludnim čežnjama u korpi prezrelog voća koje sada još nevino lagano gnjili u novoj zbilji i tvoje je sada da prespavaš vreme ne ono dolazeće jer je to nemoguće nego vreme starih talasa ushita povremenih uzaludnih kajanja i potom opet strasti sa osećanjem da su granice tvog tela izlomljene crte između kojih u procepima struji vetar u malim borovima pogdegde sasušenim a posađenim oko kuće još u vreme kada je sunce prljilo kožu mladića u areni radosti i žeđi negdanjoj.

  MALE PRIČE 23 RATKO DANGUBIĆ 1.  ŽENA KOJA JE SAKUPLJALA ZABORAVLJENA IMENA Svako jutro, pre nego što bi otvorila oči, Milena je ispod jastuka pronalazila papirić. Na njemu je bilo jedno ime. Ponekad ime čoveka kojeg nikada nije upoznala. Ponekad ime nekoga ko je umro pre mnogo godina. Jednog jutra pisalo je: MILENA. Slova su bila uredna, plava, gotovo službena. Od odnela je papirić starici koja je stanovala iznad pekare. Starica ga je pročitala i nasmejala se. — Napokon. — Šta napokon? — Napokon si zaboravila sebe. Milena se nasmejala, jer je čovek, kada ne razume neku rečenicu, najčešće smatra smešnom. Ali te večeri majka ju je pogledala kao strankinju. — Izvinite, poznajemo li se? Milena je istrčala na ulicu. Pozvala je prijateljicu. — Ko je to? Samo ju je stari pekar prepoznao. Nije ništa pitao. Pružio joj je topao hleb. — Jedi. — Zašto? — Sećanje je glad za onim što smo bili. Sledećeg jutra papirića nije bilo. Milena je otvorila oči i shvatila da ne zna svoje ime. Nije ...

  Milan Todorov OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE Vraćao sam se automobilom kući u ranom predzimskom sumraku kada sam na skretanju između dva majurska groblja ugledao na putu spljoštenog zeca. Zaustavio sam se i parkirao kola po strani, jer se na tom uskom putu teško mimoilaze dva vozila, te izašao da ga vidim. Zec je bio sivozelen i ležao je nepomično. Izgledalo je , po svemu, da ga je neko pregazio. Ne znam kakvo sam čudo očekivao. Dok sam mu prilazio, naišao je crni mercedes. Automobilista je jurio besomučno i pred mojim očima ponovo pregazio zeca. Ako postoje dvostruke smrti, pomislih, onda je to ova. Vratio sam se do kola i iz pregratka ispod šoferšajbne uzeo one tanke najlonske rukavice koje se mogu naći na svakoj benzinskoj pumpi. Navukao sam ih na ruke, prišao zecu i podigao ga. Odneo sam ga do kanala pored puta i pažljivo spustio u sparušenu travu. Nadao sam se da ga neće rastrgnuti psi, nego će ga lagano razvući mali bešumni, crni mravi koji su već plazili po njemu. Učinio ...

  Милан Тодоров ОДБРАНА И СМРТ ЛЕПТИРА Природњаци су се дуго питали како лаки шарени лептири успевају да се одбране од птица које се хране инсектима. И најзад су утврдили. Од сигурне смрти бране се лепршањем шарених крила које вара птице о месту на коме се налазе и правцу у коме ће полетети. Све је, ах, опет у лепоти. Али, помишљам, има ли у њој љубави? Шта ако се иза те љупке акробатике крила крије заборав девојке са којом си водио љубав, а сада кријете погледе једно од другог док је пушташ да прође зебром испред твог аута ослањајући се на инвалидски штап? Некад си балавио при погледу на њене ноге, а сада то примаш као нешто обично, као: старост је за људе, као: лептири живе само један дан, што, наравно, није тачно, као што није тачно да ништа не дугујемо бившим љубавима. Шта ако нам се услиши жеља да поново живимо свој живот како ћемо се одбранити од лептира којег смо појели а који, гле, сада игра у нашем трбуху?

Milan Todorov NIJE ZGOREG DA SE PODSETIMO Ustavno pravo na slobodu govora (tačnije: slobodu mišljenja i izražavanja) u Republici Srbiji garantuje član 46. Ustava Republike Srbije. Tekst člana glasi: "Jemči se ssloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom, fotografijom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje." Funkcija ili položaj (direktor, predsednik udruženja, javni funkcioner) ne ukida ovo pravo. Ustav garantuje slobodu izražavanja svakome.  Niko pa ni sama država ne sme kažnjavati izražavanje samo zbog funkcije.

Milan Todorov IZGNANSTVA I NEMIRI Bora Ćosić, Dnevnik 2020 – 2025, Lom, Beograd, 2026 Veliki pisci kao da su se zasitili klasične romaneskne fabule i sve više se okreću vođenju dnevnika. Kao da kroz tuđe, izmišljene živote više ne mogu da razaberu sopstveni, pa se vraćaju ličnim nedoumicama i nedovršenim poslovima. Dnevnik im dopušta da ostave protivrečnosti zakovane, da zabeleže misao koju će sutra osporiti i događaj čiji smisao još ne razumeju. A čitalac u tim zapisima često prepoznaje ono što dobro sklopljena fabula prikriva: koliko se života odvija bez jasnog pravca i koliko toga ostaje bez raspleta. U tome ima i nečeg oslobađajućeg za pisca koji je najveći deo života proveo gradeći književne svetove. Više ne mora da dovede svoje junake do trenutka u kome će se njihove sudbine objasniti. Može da ostane uz prizor, uz nekoliko rečenica iz razgovora, uz pomisao nastalu pred prozorom. Ali prividna skromnost takvog postupka postavlja nov zahtev: ono što je izdvojeno iz svakodnevice mor...

  Milan Todorov MRAZ PO KOTLINAMA Sedeli smo za malim stolom u kafeu Brunch. Ispred nas bile su dve bele šoljice kafe, prazne. Iznenada jedna nepoznata mlada devojka nagnu se nad mojom ženom i reče joj: Izvinite samo da vam kažem videla sam vas i juče u gradu mnogo ste lepi. Zatim se nevidljivo udaljila prosipajući miris svog parfema. Osetih stid i kaznu istovremeno. Rezervni delovi sreće u kojoj plutaju ženski obrisi u uobraziljama postadoše mi namah hor anđela u bordelu, vreme prošlo vreme poput pepela. Po povratku kući uključih televizor. Sutra, reče devojka slična onoj, biće mraza po kotlinama.

  Milan Todorov  O VAŽNOSTI SVETLA Već nekoliko meseci čekam majstore koji bi trebalo da mi promene električno brojilo tako da višak struje koji moja mala kućna solarna elektrana napravi za lepih sunčanih dana isporučim elektrodistribuciji. Najzad su se javili. Doći će kad budu imali novo brojilo. Dotle Sunce pada sve niže, svetlost se gasi u predvečerje. Za to vreme milijardama kilometara dalje od Sunca u takozvanom Kajperovom pojasu svetli patuljasta planeta Makemake. Ona nosi verujućim u astrologiju kreativno izražavanje, tajne i teške seksualne afere a ja još čekam majstore.

 Milan Todorov SMENA PREDSEDNIKA Prilično nevoljno sam prihvatio da budem predsednik Društva književnika Vojvodine na predlog bezmalo doživotnog predsednika. Nije prošlo ni pola godine a on je počeo da potajno huška članove Upravnog odbora ne bi li me smenili. Povod je fotografija koju sam jednog predvečerja, kao što to obično činim prilikom šetnji gradom, snimio.   Apolitičan sam, ali sam uvek držao  da pisci u Društvu književnika, po prirodi umetnosti kojom s e bave, moraju da budu otvoreni za događaje i najrazličitije slike sveta što naravno podrazumeva slobodu mišljenja i izražavanja.  Da je živ Staljin bi bio veoma, veoma srećan. Živela Srbija! 

  Milan Todorov BIVŠE RADOSTI Tog leta upoznao sam dve balerine. Pripremali smo neku predstavu u pozorištu. Stara balerina je bila koreograf mladoj balerini. Stara balerina je nekad bila lepa i zavodljiva kao što je sada bila mlada balerina. Stara je stanovala na prvom spratu u stanu čiji su prozori gledali na staro groblje na kome više nisu sahranjivani ljudi. Mlada je bila u drugom stanju. To se nije videlo. Ali, stara je to primetila i rekla mi da mlada neće moći da igra u predstavi. Nisam bio siguran da je to tačno. Izgledalo mi je kao sukob dva sveta svakog okovanog u svom vremenu strasti i putenosti. Ali, zaista, mlada se više nije pojavljivala. A stara se zavukla u svoj stančić u zgradi dignutoj kako se pričalo na okrajku groblja na nečijim kostima. I sada kada autom jezdim pored te zgrade pored tog groblja pored stana stare balerine koje više nema pomislim kako je veza sa spoljnim svetom samo prstohvat tiranije starijih i moćni...

  Male priče Ratko DANGUBIĆ 1.  Bombaj Kada se moja tetka vratila iz Bombaja, više nije govorila glasno. Pre tog putovanja bila je žena koja se smejala celim telom, tresući narukvice niz ruku kao rasute novčiće. Prodavala je tkanine u uskoj radnji kraj reke i svaki kupac odlazio je uveren da joj je rekao nešto važno. A onda je, jednog novembra, nestala na tri nedelje. „Indija“, rekla je moja majka oprezno, kao da bi sama reč mogla da pukne. Kada se vratila, nije donela poklone. Samo malo mesingano zvonce umotano u novine. Za večerom je govorila o vrućini. „Vrućina ulazi u misli“, rekla je. Otišla je sa čovekom iz Beograda koji je uvozio mašinske delove. Niko nije pitao da li ga voli. U našoj porodici ljudi su izbegavali ljubav kao što seljaci izbegavaju stare bunare. Godinama kasnije, posle njene smrti, pronašla sam fotografiju skrivenu u kuvaru. Tetka je stajala pored tamnokosog muškarca na prepunoj ulici. Iza njih su bili bicikli, žice, dečaci koji nose korpe s pomorandžama....