paradoks

  Zaboravio sam ribolov, ona tiha čekanja nade koja su se uvek svodila na smrt nekog slabijeg bića. Bilo je u tome nečeg sličnog molitvi: sedenje, strpljenje, tišina koja ne donosi ništa osim spoznaje da voda ne pamti. Zaboravio sam i vožnju biciklom. Kažu da se to nikada ne zaboravlja, ali ja sam zaboravio. Noge još pamte pokret, ali ne i smer. To je ono što nestaje prvo — osećaj da prostor ima značenje. Uskoro ću, verovatno, zaboraviti i putovanja. Želeo sam da ponovo odem u Temišvar, na primer. Trom grad, ali pametan kao Banat. U garderobi stoje dva neotvorena, nova putna kofera. Ponekad, kad prolazim pored njih, učini mi se da me pitaju kuda. Ne gledam ih dugo; navikavam se da ne odgovaram na pitanja koja traže odlazak, a ne istinu. Kada bih znao odgovor — ne kuda , nego gde je sunce i bilje i voda čistija od oka -  kunem se, ne bih se kao sada podavao bludu opreza. Ispada da sam slobodan čovek samo ako više ne želim. A ja ne želim baš to, baš tu slobodu.

  Bezmalo već dve godine pišem novi roman sa, nadam se konačnim, nasloom VEŽBANJE LAGANJA. Vežbanje laganja istražuje tihu granicu između stvarnog i izmišljenog kroz živote i misli umetnika raznih epoha. Roman se ne vodi hronologijom ni jasnom radnjom, već fluidno prati percepcije i dileme likova koji se suočavaju sa pitanjem: da li umetnost obmanjuje ili pruža utehu? Svaka misao, svaki izbor i svaka veza postaju svojevrsna vežba u laganju – prema svetu, prema drugima, pa i prema samom sebi. Kroz suptilne introspektivne prizore i tihe ironije, roman istražuje kako kreativnost i iluzija isprepliću ljudsku egzistenciju, ostavljajući čitaoca da sam razluči gde prestaje laž, a počinje istina.

  Pre više od decenije prijatelj koji je bio vozač dostavnih kamiona u jednom velikom trgovinskom preduzeću poklonio mi je radnu obuću, cipele za debelim đonom potkovane na petama i ojačane na delu za prste. Rekao je da njemu nisu potrebne. Nedugo posle je umro. Ja kad obavljam teške poslove još nosim njegove cipele. Proderane su na levoj je otpala peta a desna je zevnula na obodu kod prstiju. Trebalo bi da ih bacim u kontejner. Ali, odugovlačim iz nepoznatog razloga. Sentimentalnost je uglavnom glup osećaj. Uostalom, moj pokojni prijatelj nikada nije hodao u njima. Čega se plašim? Cipele nisu dubokoumne stvari. Ne pripadaju nebu nego zemlji i blatu i prašini. Ipak iz prašine je nastao svemir i ja sada još u njima unosim drva da potpalim vatru u kaljevoj peći ili ispod kazana za rakiju. Pre toga cepam drva sa njima na nogama. Zatim ih odlažem pažljivo ispod streje da ne pokisnu te stare skoro sasvim uništen...

  Sa dolaskom zime prodavci lažnih parfema ušuškani do očiju u jeftine kineske bunde operišu u megamarketima i gledaju te pravo u oči a jedan večeras beše spreman da izvadi nož na mene kad sam mu rekao Odjebi. Zašto, pitao je. Pritom mi je nadlanicu brzo poprskao nekom iz drugog džepa izvađenom kolonjskom hladnom sečicom novog sveta. Nisam znao šta da mu odgovorim u magnovenju kad nam se bića nisu srela. On je pokušao da mi proda laž i prevari me, ali to je nešto što svi čine u digitalnom kosmosu ali meni je smetalo ne to nego što smo se sukobili nesvesno premda oboje željni mirisa  mirisa harema zemaljskog sveta. Izvini, rekoh mu, ali on je već šmugnuo u gomilu predviđajući dolazak ljudi u crnim pantalonama i belim najlonskim košuljama sa oznakom Security. Volim ekstreme bateriju plus i minus trebalo je da me ubije žudeo je za tim a ja ne znam nanosim novi losion u kupatilu bez poente kao paket metaka kalibra 6,5 koje ...

  Pisao si kratke eseje o slikarstvu i uočio u mnogim velikim slikarskim poduhvatima dvojnost u pogledu erotske snage i zainteresovanosti za nju. Kod Leonarda, recimo, erotsko nikada nije neposredno; ono je u osmehu koji ne zna da li će se otvoriti ili nestati, u pogledu koji lebdi između lepog deteta i pohotnog starca, između nevinosti mlade devojke i tajne njenog oca. Kod Mikelanđela — naprotiv — sve je napeto, mišićavo, spremno da eksplodira, ali nikada ne prelazi granicu. Kao da se bojao trenutka kada bi duh morao da prizna telo. Čini ti se da su svi oni — od Ticijana do Karavađa — bili svesni te tanke ivice između svetog i telesnog. Dok si pisao o tome, nešto u tebi se pomerilo, nešto što si, pre mnogo godina, potisnuo u zaborav. Čitalac ima mogućnost da ovu temu tretira kao piščevu autobiografsku priču, kao fikciju ili kao, kako neko reče, povod za drugu temu. Elem, bilo je to u vojsci. Služio si svoj vojni rok, kako se to nekad govorilo, u kasnoj mladićkoj dobi, posle...

  I. On se budi sa osećajem praznine koji nije moguće opisati. Svaki dan isti, a opet drugačiji, kao da vreme curi kroz sitne rupe u njegovoj svesti. Ustaje, otvara prozor, gleda svet koji mu je stran, a ipak poznat. Ljudi prolaze, smeju se, razgovaraju. On ih posmatra iz senke koja nije prisutna u stvarnom svetu. Na stolu leži dnevnik. Otvara ga, lista. Pisan je rukom koja se trese od neodređenog straha ili bolesti. Piše: "Ne znam šta tražim. Ne znam da li, uopšte, tražim. Sve je isto. Sve je prividno, lažno, i ne znam šta je stvarno." Trga stranicu, baca je u užaren kamin. Plamen jede papir, dim se meša sa mirisom poraza. Osmehne se kratko, samom sebi, kao da priznaje sebi da je već poražen, i da je to normalno stanje, stanje koje se zove život. II. Njemu je hod kroz grad težak. Svaki korak je borba sa nevidljivim teretom. Ljudi ga ne vide. Oni ne primećuju njegovo postojanje. Možda je i dobro – misli on. Možda je bolje biti nevidljiv u svetu koji se ne može razume...

  Turbulentno nebo u pozadini čoveka koji stoji na mostu pojačava osećaj uznemirenosti, gotovo egzistencijalnog straha . Njegove ogromne uši kao da nisu organ sluha, već rana otvorena prema svetu , spremna da primi svaki šum, svaku eksploziju postojanja. Taj čovek je sam — izolovan od drugih, napušten od smisla. Nema žena na slici, a bez njih nema ni identiteta muškarca. U Kriku Edvarda Munka, ako umetnost uopšte može da se tumači, osećam nedostatak identiteta kao centralni motiv. Čovek bez identiteta nije samo izgubljen u društvu — on je izgubljen u sopstvu . Identitet je osnova svake emocije , svake slutnje smisla; on je okvir kroz koji prepoznajemo sopstveni strah, nadu i ljubav. Erotika i krik često su dve strane iste traume. U njima se sreću bol i radost , iskupljenje i gubitak. Erotika može biti uteha, ali i povratak u tamu iz koje smo potekli. Niko, pa ni Munk, ne pamti krik svoje majke pri rođenju, ali taj krik ne prestaje da odzvanja u nama. On postaje nečujna p...

  Uvek kad mostom prelazim reku brojim brodove. Ako imam sreće neki gurač obično bez zastave prolazi hitro ispod mosta ostavljajući na miru ribolovce u čamcima ukotvljenim bliže obali na toku reke koji uvek neprijatno miriše na gradsku kanalizaciju. Ne znam kuda plove šlepovi. Ne znam šta rade ribolovci sa ribom ulovljenom na otvoru kanalizacije. Niko ne maše sa crnih brodova. Ribolovci imaju pognute glave. Sećam se gimnazijske mature koju smo proslavili na obali ne keju uzbtu reku. Voda je bila visoka. Ugazili smo u nju. Devojke u balskim cipelicama. Mi u prvi put obuvenim crnim kožnim. Bili smo spremni da zaplivamo. Grad pored reke raste. Reka beži od grada. Prešao sam mostom vodu. Zatim seo u prvu poslastičarnicu i naručio bozu koju je još moj otac tu pio. Ne volim bozu ovu sadašnju ali volim uspomene jer one drže svet kao Mesec Zemlju u orbiti ni blizu ni daleko poput devojke koja je večeras obukla prekratku haljinu i pokazala...

  Ne znam da li ste i vi to primetili ali crne vrane kojih se u poslednje vreme nakotilo mnogo ne ustručavaju se pred čovekom. Mirno, na asfaltnom putu kljucaju telo neke ptičie koju je udario ludak brzim kolima. Kad upotrebiš sirenu da ih oteraš pogledaju te pogledom mržnje. Šta je to? Dolazak velike zime koja nam ne ć e oprostiti ništa? Večeras sam video zdepastog čoveka u sportskoj trenerici koja beše tanka i jeftina a na leđima mu je pisalo nezgrapnim slovima Moldava. Ne sumnjam da je snažan čovek ali kiša koja počinje da pada i ove noći jeste kiša srednjeg veka u kojoj su prizori ubijanja slabi jih naroda bili normalna pojava a ivični slovenski zakopavani su ispod breza.