MILAN TODOROV: POTVRDA

 

Pisao si kratke eseje o slikarstvu i uočio u mnogim velikim slikarskim poduhvatima dvojnost u pogledu erotske snage i zainteresovanosti za nju. Kod Leonarda, recimo, erotsko nikada nije neposredno; ono je u osmehu koji ne zna da li će se otvoriti ili nestati, u pogledu koji lebdi između lepog deteta i pohotnog starca, između nevinosti mlade devojke i tajne njenog oca.

Kod Mikelanđela — naprotiv — sve je napeto, mišićavo, spremno da eksplodira, ali nikada ne prelazi granicu. Kao da se bojao trenutka kada bi duh morao da prizna telo.
Čini ti se da su svi oni — od Ticijana do Karavađa — bili svesni te tanke ivice između svetog i telesnog.
Dok si pisao o tome, nešto u tebi se pomerilo, nešto što si, pre mnogo godina, potisnuo u zaborav.

Čitalac ima mogućnost da ovu temu tretira kao piščevu autobiografsku priču, kao fikciju ili kao, kako neko reče, povod za drugu temu.
Elem, bilo je to u vojsci.

Služio si svoj vojni rok, kako se to nekad govorilo, u kasnoj mladićkoj dobi, posle završenog fakulteta, nasuprot većini regruta koji su imali jedva osnovnu školu i punoletstvo i kojima je vojska bila očekivana odskočna daska u život seljaka, radnika, oficira. Od njih se nije tražilo, bar se tako činilo, da sami biraju put. Trebalo je samo da čekaju da u njima, usled raznih životnih događaja — poput smrti roditelja, bolesti ili stupanja u brak — sazri i pukne, kao iznenadni cvet crvenog maka, odluka da uzmu siguran, ne bogat, ali uvek dostupan komad hleba i da guraju kroz obično svakodnevni život, malo na početku obesni, a pri kraju skrušeni i uskraćeni za nagradu koju je izbor skromne sigurnosti nedokazano nudio.
U svakom slučaju, ličilo je to na pravednu podelu uloga u obaveznom delu života koji niste želeli niti odobrili. Naročito ljudi poput tebe — svršeni studenti, arhitekte, tehničari, profesori, slikari i pesnici.
Međutim, u tim početnim, a ipak krajnje egzistencijalnim situacijama, nemoguće je proći bez skretanja unutra, u sebe, i pitanja o svom postojanju. Vojska čoveka, čak i kad je u mirnodopsko vreme, približi smrti i učini ga svesnim prolazne prirode svih stvari. Sve što ti se desi tvoja je kopča sa trajanjem na koje nisi pristao, nego si upućen rođenjem, brojem godina, obavezama prema zemlji koja je uvek stepenica više od stepenice tvojih predaka, koji kao da nikada nisu postojali.

Kao mlad vojnik bio si sa grupom vojnika i jednim oficirom na planini, na zimskoj obuci za preživljavanje.
Cele te kasne jeseni i početkom zime boravili ste na otvorenom, pod vedrim nebom. Prethodno su vas vakcinisali — kako ste se šalili, uboli vas u stražnjicu iglom debelom kao da je izmišljena za konje.
Međutim, delovalo je. Niko se nije ni zakašljao, a kamoli ozbiljnije razboleo.
Podigli ste veliki zeleni šator, prostrli slamu na njegov pod u debljini od bezmalo pola metra, prekrili je surim, braon vojničkim ćebadima i, posle egzercira na planini, spavali kao zaklani na toj prostirci. Niste se svlačili. Spavali ste u dubokim cipelama sa ostacima snega i blata na njima, u odelu, u vojničkom kaputu od tvrde čoje, mnogi i sa titovkom na glavi.
Bilo vas je dvadesetak, možda trideset mladića raznih profila i starosti.
Ti si se najviše razgovarao sa jednim Slovencem, pesnikom, i jednim Zagrepčaninom koji je živeo u Austriji, ali je, ko zna iz kojih razloga, pobuda i strahova, došao da odsluži vojni rok u zemlji iz koje je pobegao.
Nije se ustručavao da loše govori o njoj.

Bili ste već dugo na planini. Izgubili ste račun. Niste znali čak ni kad će Nova godina. Možda je prošla, bez vas. Radovali ste se njoj jer ste očekivali posete svojih devojaka, verenica i žena.
Seno na kome ste spavali lomilo se, krckalo i pretvaralo u krljušt. Solidarnost među vama bila je sve jača. Osetilo se to najviše prilikom priča o ženama. Pokazivali ste slike svojih dragana jedni drugima. Bile su to prilično erotizovane fotografije, na koje su vaše izabranice nerado pristajale, ali su ipak pristajale posle dugih preklinjućih molbi i lažnih strahova da se možda nikada nećete vratiti iz vojske, jer ona je samo predvorje rata, tako da nikad ne znaš kad ćeš i od kojeg metka biti ustreljen. One su, posle tih klimavih argumenata, ipak pristajale da budu fotografisane, za ono doba, u vrlo slobodnim pozama: u tesnim farmericama koje su ocrtavale njihova uska, duga ili krupna i široka međunožja, ili oble stražnjice na kakvom biciklu, ili dekolte u namerno nagnutom položaju, tako da su oble, jabučaste ili kruškaste dojke znale sve ono što vi tada niste znali — da ništa ne možete dlanovima, nego samo u bestežinskom stanju sna, u kome je možda Bog sna — ljubav u drugim, tačnije drugačijim zagrljajima.
Spavali ste na tom senu, dok je napolju vejao sneg, koji vas je zatrpavao kao u trapu za zelen ili krompir.
Ti si uvek sanjao plažu na dalekom, toplom ostrvu, na kojoj su žene, u lakim, tesnim kupaćim kostimima iz dva dela, izvodile svoje minijature u igri zavođenja.
Uvek su ti se, mislio si, dopadale žene koje se ustručavaju, a iznenada budu vrlo slobodoumne, tako da nikad, u snu, nisi znao šta te čeka.

Zagrepčanin koji se zvao Alojz, ali je tražio da ga zoveteAleks, imao je u Gracu verenicu.
Pokazao nam je sliku. Bila je to visoka, suva, koščata Nemica, sa čudno razvijenim kukovima i jakim grudima, za koje se nije moglo sumnjati da su veštačko cveće.
Pitao nas je šta mislimo o njoj.
— Sve zavisi — rekao je pesnik Slovenac neodređeno, a zatim dodao — sve zavisi kakva je u krevetu.
— Pogledajte te bokove — rekao je pomalo uvređeno Aleks. — San svake noći.
Tebi se nije naročito svidela, ali si, pomirljiv kakav jesi, rekao da je erotski tip ženske.
Sa slikama žena nikad nisi načisto. Da li je urađena u fotošopu ili je prirodna? Koliko je šminke i šmire uloženo u nju?

Zima je stegla i nije popuštala. Činilo se trajno.
Erotske fantazije su se, možda zbog toga, samo uvećavale.
Na tvojoj plaži, sada već poluobnažene žene, sa jakim grudima, izlazile su iz vode prskajući sve okolo. Zatim su trčale ponovo u vodu, kroz vreli pesak, dok im se skladne, oble zadnjice njihale u skladu sa koracima.
Samo što uskoče u vodu, evo ih opet: bacaju se potrbuške na pesak, na slamu na kojoj spavaš sa drugovima, vojnicima.
Odjednom se trgneš. Ne znaš ko je ta žena koju vidiš u snu.
Njeno telo sada pada na tebe, meko je i svilenkasto.
To nije telo tvoje skore verenice, lepotice koju si ugrabio od njenog dugogodišnjeg mladića, uvek se potom osećajući kao lopov. Njenu sliku si takođe podelio sa drugarima.
Komentari su se svodili uglavnom na viceve:
„Kako je takva riba tebe izabrala?“
Trudio si se da što pre zaspiš.

Alojzova verenica je uspevala, niko od vas nije znao kako, da mu se njena pisma redovno dostavljaju.
Pisma tvoje sveže verenice nisu stizala.
Sanjao si kako muškarac uskog struka i preplanulog tela izlazi iz vode i staje pored suncobrana.
Nisi znao ko je pod suncobranom. Na čas je to bila tvoja verenica, a drugog trena ti.
Ne, nije ona. Ipak si to ti i sada osećaš kako se njeno telo privija uz tebe, ali na način na koji to nikada nije činila. Bila je to drugačija energija. Ne meka i spremna da se uvek povuče, nego sigurna, uporna, muška — ona koja ne pita i ne traži dozvolu.
Pokušao si da se okreneš na drugu stranu i tako odmakneš, ali on je išao dalje.
Uspravio si se na tom improvizovanom ležaju i polubudan shvatio da te s leđa opasuje napaljeni Aleks svojim debelim kolenima i butinama.
Odgurnuo si ga, a on je, ne budeći se, ili se samo pretvarao da nije budan, nastavio da nerazgovetno mrmlja u mračnom prostoru šatora.
Sutradan ujutro nisi mu to spomenuo. Ni pesniku Slovencu, sa kojim si nastavio vojničko drugovanje, nisi rekao ni reč o noćnom incidentu.
Nikome. Premda si od tog protivrečnog događaja izgubio dobar san u narednim sedmicama logorovanja na planini.
Osim toga, sada ti se činilo da znaš o njemu nešto što je definitivno poremetilo ravnotežu dotadašnjeg redovnog druženja dvoje mladih ljudi.
Kada si odlučio da ispričaš svojoj ženi, negdašnjoj verenici, epizodu u vojničkom šatoru, shvatio si da je tvoje dugo izbegavanje da govoriš o tome najpouzdaniji znak da sve što se te noći, u snu ili na javi, desilo, a nikad nije objašnjeno, jeste potvrda da je reč upravo o onome što si u prvom trenutku, odgurujući teško, tuđe, muško telo sa sebe — pomislio.