RATKO DANGUBIĆ: TRAGANJE

 

I.

On se budi sa osećajem praznine koji nije moguće opisati. Svaki dan isti, a opet drugačiji, kao da vreme curi kroz sitne rupe u njegovoj svesti. Ustaje, otvara prozor, gleda svet koji mu je stran, a ipak poznat. Ljudi prolaze, smeju se, razgovaraju. On ih posmatra iz senke koja nije prisutna u stvarnom svetu.

Na stolu leži dnevnik. Otvara ga, lista. Pisan je rukom koja se trese od neodređenog straha ili bolesti. Piše: "Ne znam šta tražim. Ne znam da li, uopšte, tražim. Sve je isto. Sve je prividno, lažno, i ne znam šta je stvarno."

Trga stranicu, baca je u užaren kamin. Plamen jede papir, dim se meša sa mirisom poraza. Osmehne se kratko, samom sebi, kao da priznaje sebi da je već poražen, i da je to normalno stanje, stanje koje se zove život.

II.

Njemu je hod kroz grad težak. Svaki korak je borba sa nevidljivim teretom. Ljudi ga ne vide. Oni ne primećuju njegovo postojanje. Možda je i dobro – misli on. Možda je bolje biti nevidljiv u svetu koji se ne može razumeti.

On ulazi u kafić. Narudžbina je mehanička. Piće je bez ukusa, ali ipak ga pije. Gledajući kroz prozor, vidi decu koja se smeju. Njihov smeh ga podseća na nešto davno izgubljeno, ili na nešto što nikada nije imao. Srce mu se steže i širi, ali on ne može da objasni nemir koji nosi, vrsti bola.

Na stolu dnevnik ga uvek čeka. On oseća impuls da piše, ali ne zna šta. Sve reči su već rečeno, već izgubljene. Ipak, zapisuje kratku, bizarnu misao: "Tražim nešto. Ali šta? Ne znam. Možda je traganje samo obmana."

III.

U stanu je tišina. Samo sat otkucava, ali otkucaji nisu merilo vremena. Oni su merilo njegovog unutrašnjeg nemira. On sada pali kamin i baca dnevnik u vatru. Stranice gore sporo, kao da im je žao da nestanu. Dim se uvija po sobi i on ga udiše, kao da u njemu traži smisao koji neće naći.

Seda. Pogleda u prazno, u zid koji se ne menja. Seti se lica koje je davno izgubio, reči koje je zaboravio. Sve je fragment, sve je senka. On je fragment.

IV.

Spava, ali ne sanja. Ako sanja, ne pamti. Buđenje je isto – praznina, tuga, unutrašnji nemir. Dnevnik je, ponovo, prazan, ali njegovo srce je puno svega što je spaljeno, uništeno, izgubljeno. Piše još jedan zapis: "Pitam se da li će jednog dana prestati sve ovo. Da li će prestati uzaludno traganje, prestati gubitak, prestati osećaj da sam tu, a ipak nisam."

Vatra u kaminu pucketa, sada spaljuje i poslednju stranicu. On oseća nešto nalik olakšanju, ali ono brzo nestaje. I opet – traganje. Bez cilja, bez smisla, ali ipak traganje.

V.

Zna, sutra će sve početi ispočetka. Dnevnik će čekati, prazan, ili delimično napisan. On će opet pisati, pa uništavati, pa gledati svet kroz prozor. Sve isto, a sve drugačije. Možda je to ritual. Možda je to jedini način da opstane u svetu koji ne želi da ga prizna. Možda je upravo u tome smisao: tragati bez prestanka, uništavati ono što se napiše, i dalje biti prisutan, iako niko nigde ne primećuje njegovo stvarno postojanje, pisanje.

A on, on je tragalac bez odgovora, arhivista izgubljenog, čuvar tuđeg ničega.

VI.

Dnevnik, zapis 1: "Sve što napišem gubi se u dimu. Kao da postoji samo da bi nestalo. Možda je i život isto – niz spaljenih stranica koje niko ne pamti."

Dnevnik, zapis 2: "Gledam kroz prozor i vidim svet koji se kreće, a ja stojim. Možda je stajanje isto što i hodanje, samo sporije, skrivenije, tiše."

Dnevnik, zapis 3: "Jedini smisao bitisanja u ovom trenutku je gledam plamen u kaminu. Sve drugo što radim je obmana."

VII.

On sedi u tišini sobe. Kamin, neumorno, gori, ali i zadnji papir je nestao. Samo dim se meša sa senkama. On se ne nervira, ne oseća radost.

Seti se ponekog lica koje je voleo. Glasa koji je nestao. Reči koje su izgubile težinu. Sve što je bilo deo njega sada je fragment, tuđa senka, ništa.

Ali on nastavlja da piše. Jer ne postoji prestanak. Ni kraj. Traganje traje.

VIII.

U snu vidi svet bez ljudi, svet bez boja, svet u kojem je on sam sa mislima. Piše, ali stranice se same stapaju u dim. Pokušava da uhvati reč, misao, sećanje – sve prolazi kroz prste. Buđenje je hladno, kamin hladan. Stan je tišina. Dnevnik prazan. Ali on zna: svaka spaljena stranica je dokaz da je postojao. Možda.

IX.

I tako dan za danom, pisanje i uništavanje, traganje i gubljenje vere i nade. On ne zna šta traži. Možda traži samog sebe. Možda traži smisao beline. Možda traži ništa.

Kamin se povremeno javlja s vatrom, dim se uvija. Dnevnik je prazan, povremeno, ali unutrašnjost mu je puna svega što se izgubilo u plamenu i vremenu. On je tragalac „s palcem nadole“. On je arhivista. On je čuvar ničega.

I dok svet nastavlja da živi, on nastavlja da gori sa svojim hartijama, da piše, da uništava, da traži…

Bez kraja. Bez smisla, uzima najblaži izraz - da je pošandrcao. Traganje i srce.