МИЛАН ТОДОРОВ: ТРИ ПРИЧЕ О НЕСТАЈАЊУ

 

БРЗИ ПАРАДАЈЗ

Ако ти се једе парадајз
баш као сада

на крају јесени,
кад у спарушеном лишћу
зелени плод
покушава да зри

- као да ће му тај последњи напор
помоћи у било чему
осим умирању -

умотај га у новинску хартију,
у црно слово и хладне вести,
остави га преко ноћи
у некој мирној просторији.

Сутра ће већ бити спреман да буде

поједен

без икакве сентименталности
без питања,
без сећања,
без трага.

ЗАБОРАВЉЕНА КЊИГА

Стоји на полици
између две дебље, важније књиге.
Нико је не помера,
али нико је и не склања.

На корицама се скупља прашина,
танка као мали слој времена.
Слова на корицама бледе,
папир мирише на године.

Некада си ту књигу држао у рукама,
отварао је, читао наглас,
писао на њеним маргинама.
Сада је само сенка предмета.

Светло са прозора пада преко ње
као преко нечег што је ту —
случајно.

ОТИСЦИ НА ПЕСКУ

Ујутру, пре сунца,
на плажи стоје отисци стопала.
Плитки, уредни,
као да неко још хода испред мене.

Нема лица, нема гласа —
само пут којим је неко прошао,
лагано, без журбе.

Ветар пролази,
таласи се приближавају
без икаквог намерног геста,
без журбе,
као да и не знају шта ће избрисати.