RATKO DANGUBIĆ: MOJA PRONAĐENA KNJIGA

U magli jutra, kad se svet polako osvešćuje iz sna, video sam svoju mladost na ekranu kompjutera — kao da gledam kadar iz filma koji sam nekad snimao, ali ga nikada nisam dovršio.

Na zaboravljenom sajtu, između starih ploča i razbijenih iluzija, pojavila se moja knjiga.
Prva. Ona koja je trebalo da me opravda pred svetom.

Fotografija je bila mutna, kao pogled nekog ko se ne usuđuje da gleda pravo u sećanje.
Korice plave, ali ne onako kako sam ih pamtio — više kao senka rečenice koju nisam napisao.
Cena — beznačajna, ponižavajuća, gotovo nepristojna.
Kupio sam je bez oklevanja.
Ne iz taštine, već iz želje da proverim da li moj trag još postoji, ili sam već pretvoren u piksel zaborava.

Kada je stigla, papir je mirisao na vlagu, na putovanje kroz podrum vremena.
Otvarao sam je kao kovčeg iz filma, gde se čuva nečija mladost, nečiji glas, nečiji uzdah.

Na prvoj stranici — posveta.
„Dragom prijatelju M., sa verom u svetlo reči. — R. D.“
Nasmejao sam se, a zatim se zaledio.
To nije bio moj rukopis.

Slova su bila tuđa, kao maska napravljena po mom licu.
Kao da se neko pretvarao da je bio ja, i poklonio moj glas drugome.

Te noći nisam mnogo spavao.
Na stolu, knjiga se, činilo se, pomerala nečujno, kao riba u vodi..
Ponekad bih video kako se posveta menja, kako nestaju i pojavljuju se nova imena, novi ja.
Miris mora i parfema koji nisam znao da pamtim dolazio je iz njenih stranica.
U tom mirisu — žena.
Ne znam da li ona kojoj je knjiga bila poklonjena, ili ona koja ju je čitala naglas nekome.
Možda ona koja je, umorna, zaspala s knjigom na grudima dok su reči klizile u njen san.

Sledećeg jutra, posveta je bila drugačija:
„Sebi, sa verom u ono što nije napisano.“

U ogledalu, moj odraz je bio drugačiji.
Shvatio sam: autor ne piše knjigu. Knjiga piše autora.
I sve što nazivamo sobom — samo je montaža tuđih kadrova.