MILAN TODOROV: O KRIKU


 Turbulentno nebo u pozadini čoveka koji stoji na mostu pojačava osećaj uznemirenosti, gotovo egzistencijalnog straha. Njegove ogromne uši kao da nisu organ sluha, već rana otvorena prema svetu, spremna da primi svaki šum, svaku eksploziju postojanja. Taj čovek je sam — izolovan od drugih, napušten od smisla.

Nema žena na slici, a bez njih nema ni identiteta muškarca.

U Kriku Edvarda Munka, ako umetnost uopšte može da se tumači, osećam nedostatak identiteta kao centralni motiv. Čovek bez identiteta nije samo izgubljen u društvu — on je izgubljen u sopstvu.
Identitet je osnova svake emocije, svake slutnje smisla; on je okvir kroz koji prepoznajemo sopstveni strah, nadu i ljubav.

Erotika i krik često su dve strane iste traume. U njima se sreću bol i radost, iskupljenje i gubitak. Erotika može biti uteha, ali i povratak u tamu iz koje smo potekli.
Niko, pa ni Munk, ne pamti krik svoje majke pri rođenju, ali taj krik ne prestaje da odzvanja u nama.
On postaje nečujna podloga našeg života, melodija koja oblikuje naš odnos prema drugome, prema ženi, prema svetu.

Ponekad pomislim da sam mizogen — ne iz mržnje, već iz straha.
U hotelskim sobama sa tankim zidovima slušam ženske krike, uzdahe, jecaje koji se pretapaju u smeh.
I čujem muški smeh, težak, samouveren, kao potvrdu iluzije o sreći.
Tada pomislim da je krik, bilo stvaran ili umetnički, remek-delo iluzionizma, trenutak u kojem čovek veruje da dotiče život, dok zapravo samo čuje njegov odjek.

Krik je granica između bola i postojanja, između identiteta i praznine.
On nas podseća da smo živi — ali i da živimo u svetu u kojem svaka sreća ima svoju tišinu posle,
i svaki smeh — svoj krik.“

(odlomak iz romana u nastajanju "Sve što dodirneš, toga nema", 2025)

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све