Ljudi su skloni da poveruju u tajanstva prošlosti i moć istorije njenog zlatnog i mračnog taloga.
Imao sam petnaest godina kada me je prva žena, mislim ona osim majke i rođakinja, poljubila.
Bila
je poslastičarka u radnji u centru sela.
Onako oko trideset.
Imala je dvoje dece. Bila je razvedena. Moj ujak je trzao na nju.
„Šta misliš“, pitao me je.
„Lepa je“, rekao sam.
„To se ne računa. Možda je previše iskusna?“
Nisam
znao.
Ja sam bio neiskusan.
Radila je u poslastičarnici popodne i uveče. Druga smena.
Ujak je pio bozu. Svako veče dve ili tri litre. Naručivao bi je od lepe poslastičarke u malim bokalima od pola litre. Voleo je, rekao mi je, seksualno iskusne žene.
Ujak je bio uvek u crnom. Imao je i crne brkove. Bio je golman seoskog fudbalskog tima. Verovao je da je poznat.
Mwđutim, poslastičarka sa dvoje male dece nije reagovala.
Ja sam pokušavao već tada da pobegnem odatle. Sve mi se zbrkalo.
Što je najčudnije počeo sam da verujem da sam ja svoj ujak.
U tom periodu odrastanja nisam znao ko sam. Imao sam utisak da se sve više ponašam kao ujak i štaviše da sve više ličim na njega.
„Volim
kako se saginje kad donisi bozu“, rekao je ujka.
„I ja.“
„Šta ti? Još ti majčino mleko visi sa brade.“
Ipak, počeli smo da delimo, doduše nevidljivo, lepu slastičarku.
Ujak je bio ljubomoran.
Želeo je da poslastičarka pripada samo njemu.
„Ti si balavac. Čekaj svoj red. Svako ima svoj trenuak.“
Bio sam blago ohrabren činjenicom da sam postao konkurent svom ujaku u tako važnoj stvari za jednog muškarca.
Ne bi trebalo da spominjem kako poslastičarka skoro da nije obraćala pažnju na nas. Imala je svoju decu, kuvala i prala za njih, rintala u radnji do kasno u noć. Imala je, svakako i svoju prvu ljubav, zatim muža sa kojim nije mogla. Sve je to ostavljalo psoledice na njenu psihu.
Ništa nam nije uspevalo.
Tako je to valjda sa željama. Što više želiš, sve manje uspeha imaš.
Moj ujak je bio strastveni biciklista. Nudio je poslastičarki koja se, ako je to uopšte važno, zvala Lukrecija da je odveze kući posle večernje smene, biciklom.
Bicikl, rekao joj je , ima štanglu kao mušku energiju. Ti ćeš sedeti na njoj a ja ću da vozim. Sve će biti čisti, eventualno slučajni dodiri mog i tvog izdisaja.
Lukrecija se nasmejala.
„Znam ja to.Vozila sam se na muškom biciklu. Ne hvala.“
Digli smo ruke od poslastičarke.
Jednog letnjeg dana pošli smo na kraj sveta.
Od sela do malog gradića na obali reke Tise bilo je oko petnaest kilometara.
Seo sam na štanglu. Ujak je zaveslao. Osećao sam njegov dah iza ušiju.
Izašli smo brzo iz sela. To je bio mali spust pored ciganskih koliba na bregu. Zatim su se ređale praznine Panonije. Ravna zemlja sa šećernim repom. Nisko rastinje. Zaboravlnjeni đeram. Dva konja i guske. Nigde čoveka.
Ujak se znojio propisno premda je put bio ravan i relativno dobar.
Ja sam proklinjao štanglu na biciklu.
Uglavno smo ćutali, ali je bilo vrlo verovatno da smo oboje mislili na razvedenu poslastičarku.
Bili smo blizu cilja. Preostalo je još samo dva ili tri kilometra.
Pored puta rasli su suncokreti. Žuti, teški i okrenuti ka Suncu. Trulili su.Njihov miris je bio pun teškog mirisa ulja, užeglog ulja.
Vožnja bicikom marke Premiks sad je bila lakša. Ujak je poskakivao na sicu. U jednoj krivini je zamalo izgubio kontrolu nad velesipedom, ali me je brzo ščepao za struk i nastavli smo dalje.
Bilo
smo blizu reke. Videla se na kraju ulice. To je bila glavna ulica i
tanka asfaltna traka brzo je vodila ka vodi koja je tekla. Mosta,
tada nije bilo nego ja na put nasukivana skela koja je trentno bila na suprotnoj strani.
Rekao sam ujaku da prikoči, ali on je samo gledao
u bele oblake koji su se nakupljali na nebu jer kočnice nisu radile.
Ličili su na pernate jastuke.
Osećao sam kako me sve više pribija uz sebe.
Dojezdili smo do table na kojoj je pisalo Reka Sisa.
Pre nego što smo upali u žutu vodu Tise ujak mi je gurnuo jezik u uho.
Onda smo se udavili.
U stvari, nismo sasvim.
Ujak je, priznao da je poludeo za poslastičarkom.
Neki stariji čovek koji nas je izvadio iz vode dugačkim štapom sa gvozdenim šiljkom je rekao da smo imali sreće. U reci su se došašvši iz mađarskih i rumunskih voda pojavili veliki pacovi kokji iuzjedu sve što im voda nanese.
Nisam siguran da smo preživeli u pravom smislu reči.
Otplovio sam kao leš u drugu reku zvanu Dunav.
Sledeće jeseni čuo sam da se lepa poslastičarka udala za starog udovca koji je umro na joj posle samo dva meseca braka.
Ujak je takođe umro pod nejasnim okolnostima a njegovo telo nikada nije pronađeno.
Ja sam spavao pored tvorenih prozora te zime želeći da očvrsnem i da joj to pokažem.
I jedne noći, pošto je smestila decu u kadu da spavaju a da ne mogu da izađu, našli smo se u njenom krevetu.
U saksijama pored njega, s one strane, stasale su stabljike suncokreta a između njih video sam siluetu ujaka za kojim se tragalo. Jezdio je na svom srebrnm biciklu marke Premiks sa novim dečakom na štangli.
Bio je lep. Onako tanak kao od stakla i vrlo mršav. Mahnuo mi je solidarno muški sa palcem podignutim uvis, prekinuvši naše uživanje.
Šteta je što čovek mora da laže čak i kad nekoga voli, kazala je.
Nisam znao šta da mislim. Ona je gledala u mene dok sam se oblačio, a ja u nju.
Sve oko nas je gomila laži, još je rekla. Zato žena mora da bude veoma oprezna sa muškarcima.
