paradoks

  Ljudi su skloni da poveruju u tajanstva prošlosti i moć istorije njenog zlatnog i mračnog taloga. Imao sam petnaest godina kada me je prva žena, mislim ona osim majke i rođakinja , poljubila. Bila je poslastičarka u radnji u centru sela. Onako oko trideset. Imala je dvoje dece. Bila je razvedena. Moj ujak je trzao na nju. „ Šta misliš“, pitao me je. „ Lepa je“, rekao sam. „ To se ne računa. Možda je previše  iskusna?“ Nisam znao. Ja sam bio neiskusan. Radila je u poslastičarnici popodne i uveče. Druga smena. Ujak je pio bozu. Svako veče dve ili tri litre. Naručivao bi je od lepe poslastičarke u malim bokalima od pola litre. Voleo je, rekao mi je, seksualno iskusne žene. Ujak je bio uvek u crnom. Imao je i crne brkove. Bio je golman seoskog fudbalskog tima. Verovao je da je poznat. Mwđutim, poslastičarka sa dvoje male dece nije reagovala. Ja sam pokušavao već tada da pobegnem odatle. Sve mi se zbrkalo. Što je najčudnije počeo sam da verujem da sam j...

  Prvo je železnička pruga ukrala deo parka. Prugu su ukinuli posle nekoliko godina. Ostali su mali vagoneti na zarđalim šinama po kojima smo se mi deca sa kolodvora igrali vozova. Jedan vagonet mi je prešao preko rebara. Ne znam tačno preko kojih. Možda baš preko rebra ko je trebalo da posluži da ti nastaneš. Uzalud idem tim parkom. Sve je manji. Tu je sada velika tenda novog kafića zatim crkva koja pretenduje da bude vizantijski manastir. Idem parkom i skupljam divlje kestenje. Nisu za jelo. Ipak ih volim jer ih je sve manje. Rano izjutra skokom iznenadi me par leporepih veverica. Oronuli park. Pruga. Vagoneti. Ponekad me sve to žigne ispod rebara. Možda se ponovo rađaš? Ako je tako ne odustaj.

  B olje se osećam kad manje spavam. Nekad su starci govorili da je najbolje umreti u svoji postelji jer se tako često umiralo na bojnom polju ili retke li sreće u časnom dvoboju. Međutim Kazanova je traži o da ga lepa četrnaestogodišnja kućevlasnikova ćerka probudi ranije tako što će se zavući u njegov krevet. I ona se svako jutro uvlačila pod n je govu plahtu u gvozdenom krevetu. Bila je jedinica divna ćerka svojih čestitih roditelja Zvala se Lučija ali u svemu tome ime nije važno nego op ojna igra zbog koje bi danas zaglavio dugu robiju ali svakako kraću od istorije uživanj a u đavolskim kalupima. Naravno da to ne mora da bude sa mladom devojkom. Samoća i uzdržavanje i Lučija koja je sada vrlo stara stara nekoliko vekova i zato puna tajnog iskustva igra se ove noći i sa mnom.

  Sećam se podnevne radijske emisije koja se zvala Dogodilo se na današnji dan. Sećam se koleginice u radiju koja je pripremala tu emisiju. Bila je lepa, dobra i poslušna. Umrla je, kažu. Ali ako je zaista umrla nije to bilo davno, umrla je na današnji dan. Jer u svakoj njenoj emisiji Na današnji dan neko je umro. To je infekcija i to me je uvek iritiralo. Ta masa genija kao da je imala kalendar za umiranja. Ja ću umreti danas. Ti izaberi svoj dan. I to će biti tvoja smrt na tvoj današnji dan. Zbog toga smatram da valja izbegavati današnje dane u širokom luku. Biti u nekim danima kojih nema u kalendaru. U danima lepih plavih žena belog tena i nepovratno izgubljenih dana. Za početak nabavi kalendar i precrtaj sve. Ne verujem da će da upali. Ali šta ti drugo preostaje jer vreme se zatvara.

Biće rata, rekao joj je. Ona je samo okrenula glavu na drugu stranu. Sedeli su u malom motelu pored druma. Neki Majkl, koji će sigurno biti novi ministar odbrane Amerike izneo je u svojoj knjizi ideju da američki vojnici ne mogu nikada odgovarati za ratne zločine. Ako ubiju nekoga, to je za Ameriku. I još da Amerika ne bi trebalo više da priznaje Ujedinjene nacije, konvencije o ratu, odnosno one glupe stvari o dobrim običajima rata. Napisao je da je važna samo pobeda. Pobeda po svaku cenu. Pobeda bez Boga. Bez ljudskih obzira i ideala. Nasilje, ali ne samo ubijanje, nego i prezir prema slabijima. Zamisli! Zamisli, dušo, samo to! Ko je taj Majkl? I da li je uopšte Majkl? Ne znam. Možda se zove drugačije. Ali, to su njegove ideje. A on će, ma kako se zvao, biti važan šraf u američkom tenku. Ti znaš da je meni svejedno. Možda nije trebalo da odemo iz Australije. Nisam mogao da podnesem te Engleze tamo. To je bar jasno. Zašto? Kurve su. Oni su rodili Ameriku i samo gledaju...

  Postoje pesme i romani prilično dobri koje pišu lepe žene. Predrasude o tome da su lepe žene šupljoglave nemaju nikakvo opravdanje osim mizogenstva. Smeta mi i baš mi smeta kada te žene pisci prilikom promocija svojih dela ističu svoju fizičku pojavnost. Da se razumemo meni prija blago rečeno ženska lepota u bilo kom obliku u bilo kojoj dobi. Ali drobiti u umetnost polugole fotke znači da će te uspešni povrediti. Možda sa razlogom. Češće bez njega. Povrediće te čak i ako imaš dobre rečenice. Tražiće da im daš. Ti ćeš misliti da je to zbog tvoje posebnosti. Slagaće te da jeste. Poverovaćeš. Imaće te mesec ili godinu. I onda ćeš se ubiti naravno ne doslovno. Da ti kažem i ja bih tako postupio sramotno. Možda sa malo više nežnosti i manje hrabrosti ali ipak bih bio tvoj idiokrata jer idemo u susret vremenu kada se reč zaključava kada je bitno značenje bez reči jedini život koji je sada ...

 Glup si ako veruješ da su plavuše glupe.

  Čovek koga sam nedavno upoznao u tržnom centru u kome radi kao bezbednjak priča mi o svom rođaku koji ima šećernu bolest a svake zime pravi toliko ljute kobasice da niko ne može da ih jede. Dok ga slušam pitam se šta on time održava. Nije zloban. Nije ni naivan. On priča priču o rođaku da ne bi morao da misli o sebi o zimi koja je naglo došla o patikama u kojima stoji dvanaest sati dnevno i svojoj ženu koja se  smanjuje. Zašto sam zastao kad sam ga video? Znao sam da neće reći ništa novo. Svakodnevno gleda hiljade ljudi. Svakodnevno hiljade mladih žena sa očima koje ukrštaju sa njegovim. Potrebno je sve to prevazići pripremiti se za drugi život muškarca život koji nemilosrdno dolazi a nije više život živog i grešnog. Zavidim mu. Kako je shvatio da je vreme da se bori sa sobom i svojim demonima? Rukujemo se pre mog odlaska. On drugom rukom primećujem grčevito drži službeni toki voki iz kojeg mu neki glas govori Šetaj Samo šetaj Važno j...

  K lupe ispred apoteke  Vezane su za beton Tako da oni koji čekaju da im neko njihov uzme lek oni nemoćni i nesnađeni ne mogu da ih očupaju i odnesu u neki bolji svet u kome je život dugotrajniji i u kome su šrafovi zavrnuti samo za nebo i mnogo veoma belih oblaka što bi bilo dobro jer život nisu žile ukorenjene u blatu. Klupe ispred apoteke... dok pokušavam da uhvatim sve što sam voleo u svetu koji se menja u kasnim satima devojke u uskim majicama vino zeleno i žuto kao lišće parkovsko pa  zalutale zvezde te ptice usamljene u noći... (pesma je napisana uz pomoć veštačke inteligencije) ,

Imao sam nekih problema Sa svetlom na kolima i otišao kod automehaničara koji se svojski trudio da popravi srednje s v etlo na levom faru mog automobila ali nije us p evao. Utom se pojavio veseli debeljuškasti čovek srednjih godina zarastao u bradu u zelenom odelu lovca. J avile su se, rekao je ushićeno mom mehaničaru. Kada? Gde? Noćas. Na vodi. Pogodio sam jednog patka. Sad su najlepši. Nemaju klica, očistili su se a zamisli u želucu je imao šaku žita i kukuruza. Doleteo je sa lepe njive. Nije bio gladan. Zašto je onda došao na vodu? Patke dolaze na vodu pred zimu radi svetlosti. Svetlost nad vodom ih pr iv lači Bog zna zašto. Ideš noćas sa mnom? Mogao bih, ako bude mesečine. Prodajete divlje patke, pitao sam. Ma ne. Samo ih lovimo i ponekad napravimo lep paprikaš. Mogu vam doneti jednog patka Dobro. Donesi. Na tren sam prestao da verujem u dobrotu čovekovu kojom je moja mladost bila ozarena. Da li s am postao drugačiji čovek? Čovek koji misli d...

 Milan Todorov je poznat po svojoj sposobnosti da stvara bogate i slojevite narative, a njegova poezija nosi slične osobine. Njegovi stihovi često istražuju ljudske emocije, egzistencijalne teme i svakodnevne situacije, koristeći slikovite metafore i duboku introspekciju.  Upoznajući se s njegovom poezijom, može se primetiti kako Todorov vešto kombinuje lirsku senzibilnost s prozaičnom preciznošću, što omogućava čitaocima da se povežu i s osećanjima i s razmišljanjima. Njegova sposobnost da prenese složene emocije kroz jednostavne, ali snažne slike čini njegovu poeziju pristupačnom i dubokom. B.Stojanović ,

  Kuće u kojima sam stanovao makar godinu te kuće u kojima sam primao pisma i devojke još dok su se pisma uredno primala i devojke dolazile tiho s vremena na vreme kuće u kojima sam spavao rađao se i sahranjivao… Prolazim pored njih i ne usuđujem se da uđem više ni u jednu. Jednom sam u Banatu zalupao na vrata kuće u kojoj sam rođen. Izašla je neka mlada žena sa dubokim tragovima patnje na licu i stojala ćutke u otvorenim vratima. Gledao sam istu ogradu u dvorištu bašticu iza nje našu staru krušku obmotanu psećim lancem... Zatim sam podigao pogled žena je zatvorila vrata nebo u koje sam gledao bilo je prazno. Izvinite rekao sam ženi ja nikada nisam živeo ovde. Slagao sam bojeći se da bih mogao da umrem  ako je ponovo zavolim.