MILAN TODOROV: LEOPARDOVE ŠARE

Čučao sam nad otvorom čeličnog vinskog bureta od dve hiljade litara i santimetar po santimetar strugao vinski kamenac koji se nahvatao na obodima.

Bilo je to drugo bure koje sam prao tog dana.

Uprkos lošim očekivanjima osećao sam kako me taj jednostavan posao smiruje.

Radiš nešto konkretno i znaš da sve zavisi samo od tebe. Moraš da budeš uporan i pun poštovanja prema nečem iskonskom.

Vrata podruma bila su otvorena. U jednom trenutku čuo sam muški i ženski glas.

Bili su to muškarac u kancelarijskom odelu i mlada devojka čije sam golo belo rame video odozgo.

Izvinite, domaćine, ako vas ometamo. Idemo kroz vaš kraj, razgovaramo sa ljudima da bismo znali šta očekuju od života.

Najvažnija je ljubav prema onome što radite, rekoh.

I mi to mislimo, složio se muškarac.

Ali, šta vi zapravo radite, upitao sam ga.

Devojka sa golim ramenom se povukla korak ili dva unazad prepuštajući prostor za uski razgovor muškarcu.

Mi, rekao je, imamo ideje.

Kakve, pitao sam osećajući kako mi na pomen ideja krv struji u obraze.

Zamrzeo sam ideje. Revolucija u ovoj zemlji je kasnila sto godina. Nepopravljivo.

Ako se slažete, ja bih vam izložio nekoliko, reče.

Ne zanimaju me, izvinite.
Ne zanimaju vas naše ideje o boljem životu, začudio se.

Ne.
Devojka sa labudovim ramenom kja je stajala iza hitro mu je dodala lepu saksiju sa cvetom.

Sada pogotovo, rekoh pošto sam uočio mogući poklon.

Gade vam se ideje?

Gade.

Zašto, pitao je.

Zato što su kao ovo vreme.

Šta fali ovom vremenu?

Ovom vremenu, rekoh, ništa ne nedostaje jer je ovo vreme ljudi koji se ne mešaju.

U čega?

Ni u šta. Kao amebe.

Setio sam se tih ameba. Pogrešno. One su se ipak opasno umešale u stvaranje ovog sveta.

Devojka sa golim ramenom se vratila. Sada se videlo da je u mini suknji i sandalama. Imala je duboke gaćice, koje su se jasno ocrtavale naspram svetala ulaznih vtata na njenoj tankoj suknjici na leopardove šare.

Idemo dalje, rekla je. Vidiš da ne vredi.

Onda je otišla zabacujući plavu kosu preko levog golog ramena.
On je i dalje pokušavao, a zatim mi se učinilo da je shvatio uzaludnost svojih reči i da će i on da ode neobavljenog posla.

„Ovu saksiju koju sam bio namenio...“ rekao je i zastao ...“poklonićemo nekom drugom.“

Znao sam da je namenio meni očekujući moj prijateljski pristup i sada je bio ostavljen.

Krenuo je sa praga pomalo nespretno, odmakao nekoliko metara, koliko sam mogao da vidim, a onda se vratio i kao da se koleba pružio mi ipak saksiju sa malim zvezdastim crvenim zrnom u sredini.

Dobar je čovek, pomislih, ali nisam želeo da mu to kažem.

MILAN TODOROV: ORMAR

U spavaćoj sobi mojih roditelja stajao je veliki braon orman koji je umesto otvora imao ogledala.

Orman je bio naslonjen na vrata koja su vodila u sustanarevu sobu.

Ormar je bio ogroman, načinjen od tvrde orahovine pa presvučen nekom tamnom mahagonij smolom.

U njemu su stajale stvari koje nikom nisu više bile potrebne.

Rublje koje se koristilo u vreme svadbe, zatim raspareni escajg, kutije sa dokumentima i računima za struju,vodu i pogrebne usluge kojima je istekao rok.

Ne znam kako je orman unesen u sobu. Bio je toliko velik da nije mogao da prođe ni kroz vrata ni kroz francuski ulični prozor.

Otac je umro.

Ormar je ostao.

Kao i majka.
Predlagao sam joj da orman izbacimo ili isečemo na komade i iznesemo u ulični kontejner.

Nije se nikada složila.

Ormar je za nju imao svakako veliku vrednost, ali nikada nisam uspeo da saznam zašto.

Jedne noći suluda sustanarka koja je živela u naspramnoj sobi otvorila je vrata koja su delila dva stana i pokušala da prodre u mamin stan. Bila je psihički bolesnik. Nosila je nož i urlala da će je zaklati. Međutim, nije uspela da pomeri ormar.

Došla je Hitna pomoć i policija. Sustanarku su odveli u psihijatrijsku ustanovu u Novi Kneževac.

Majka se kad je to čula prenerazila.

Zašto, zašto baš tamo?

Ispostaviće se da je ormar bio svadbeni poklon majčinog oca kupljen od najpoznatijeg mađarskog tišlera u Novom Kneževcu u najsevernijem Banatu na svetu.

I onda je, jednog dana, meni ostao taj ormar.

Šta s njim?

Bio sam u životnoj fazi kada stvari primam kako dolaze i ostavljam ih da se same snađu.

Ništa ne pomeram.

Shvatio sam da su sve naše intervencije u bilo čemu potpuno uzaludne.

Stvari idu mimo nas.
Mi smo tu negde, uvek pored.

Jednog dana, ne znam otkud i zbog čega, pojavio se neki kupac ormara.

Rekao je da mu se sviđa primerak. Baš je tako rekao: primerak. Koliko staje?

Nisam mogao da mu pričam istoriju oramara. On je za mene postao neka vrsta stabla. Drvo koje raste. Njeegova krošnja raste.

Reci, šta hoćeš, pitao me je kupac.

Nisam želeo ništa.

Rekoh, bio sam u takvoj epizodi sopstvenog postojanja.

Kupac je hodao tamo i ovamo ispred ormara.

Hoću da kupim taj ormar, rekao je ponovo.

Idi, rekao sam mu, možda jednog dana.

Nije hteo da odustane.
Onda sam izrekao basnoslovnu cenu.

Da li ste normalni, pitao je.

Ja sam sasvim normalan, rekao sam.

Gledali smo se u ogledalima ormara.

Ja sam bio on, a on ja.

Mogu li da popričam sa tvojom ženom, pitao je prešavši naglo na ti.

U ogledalu se pojavio lik žene.

Gospođo, rekao je kupac, nadam se da vi niste ludi kao vaš suprug.

Da, odgovorila je žena. Šta hoćete od nas?

On nije odgovorio. Izašao je iz sobe i čuli smo ga kako peva neku staru italijansku kanconu u izlaznom hodniku.

Strašno, rekao sam svojoj ženi i otvorio prozor da provetrim sobu.

Napolju je počela da pada kiša, od onih sipljivih kiša koje deluju kao nešto što nikad neće prestati.

BRANKO STOJANOVIĆ: MALA RECENZIJA NOVOG ROMANA MILANA TODOROVA

 

Roman „Krajem noći“ je ram za sliku srednjih godina muškaraca i žena suočenih sa rastućom nesigurnošu života.Ta široka pozornica na kojoj defiluju ljubavnici i ljubavnice, zatim ruski i ukrajinski dezerteri, kao i svi oni koji se poput glavnog junaka izdvajaju u samoću pokušavajući da iznova preuzmu kontrolu nad svojim postojanjem. Nemanje egzistencijalne kontrole u uzavrelom urbanom, a naoko mirnom svakodnevlju i ratnim dešavanjima u susedstvu - jeste centralni motiv nove knjige Milana Todorova.

Branko Stojanović.

MILAN TODOROV: Ostaviti svet iza

 

MILAN TODOROV: ODLAZAK MORA

Jako stari ljudi su laž.

Oni postoje kao statistička greška.
Kazanova je umro mlad

ali je živeo mnogo više

od većine sadašnjih stogodišnjaka.

Da li si uradio nešto

vredno uzbuđenja?

Recimo, ležao otvorenih očiju

čitavu noć

držeći za ruku

nekoga ko odlazi

a ti nisi želeo ništa da učiniš

da to sprečiš

jer si smatrao da je odlazak

neka vrsta mora

sa plimom i osekom

mora koje odlazi sa jutrom

i kad misliš o tome

jedino je važno

uprkos očiglednoj laži

da se osećaš bolje.

MILAN TODOROV: ŽABLJI BATACI

 

Već dugo pokušavam da nađem nekoga ko može da mi obezbedi žablje batake. Moja pokojna majka mi je pričala da je, ne znajući o čemu se radi, kod neke poznate žene, probala pohovanu piletinu i neobično joj se svidela. Nije se osećala na koncentrat, bila je, rekla je, a ona je bila kuvarica sa mađarskom diplomom za dobre devojke zvanom pohtorna, čistog i prefinjenog ukusa.

Kada su joj rekli da se tu radi o pohovanim žabljim batacima prenerazila se i zatražila čašu vode da dođe sebi.

Sada sam u fazi okretanja prirodi. Znam da će me mnogi osuditi zbog ubijanja nedužnih žaba i da su priče o tome da žabe jedu komarce, dakle ubijaju ih, slabo opravdanje.

Međutim, sve jede jedno drugo.

Tako je i sa ljubavlju.
Tipa koji mi je obećao žabe, još proletos, znao sam samo iz viđenja. Bio je simpatičan kratak čovek, uvek u preširokim panalonama i na prastarom biciklu. Posle ću saznati zašto. Nije imao driuge mogućnosti. Rođen je uz neku dunavsku baru i trebalo mu je do grada čak i biciklom više od pola sata.

Nikad se nije ženio. Ljudima sa kojima je pio pivo ispred lokalnih prodavnica pričao je da zna sve o ženama. Pokazivao im je slike mnogih ženskih vagina za koje je tvrdio da je spavao sa njima.

Bilo je tu, kažu, raznih.

Svaka žena, pričao je Bumbar kako su ga zvali poznanici, ima drugačiji oblik vulve. Većinom su isturene. Nekima su male usne veće od velikih. Imao sam takve, govorio je. Sve je to normalno. Imao sam i one bez spoljašnjih usana na obodima vagine. Neke su se brijale. To nije dobro. Ume da boli.

Niko mu nije verovao ni reč.

Ali on se držao.

I sad ja naletim na takvog. Pitam ga da li može da mi obezbedi dva ili tri klograma žabljih bataka.

Probaću, kaže. Ništa ne garantujem. Od kako prskaju komarce, žaba skoro da i nema.
Ne zanima me cena, rekoh da ga podstaknem.

Znam, reče, nekad sam prodavao na Ribljoj pijaci po sto kila žaba. Sad je slabo.

U daljini na vodi gasnula su brodska svetla.

Seo je na bicikl i spustio se u neku jarugu neobično vešto.

Ja sam ovde rođen, doviknuo mi je.

Nisam znam kako će me naći ukoliko ipak ulovi žabe.

Počinjala je jesen. Nije bilo idealno vreme za lov žaba.

Da, rekao mi je još da žabe umiru.

Ne znam odakle mu to.

Ali, želeo sam žabe.

Samo želje su strašno komplikovane stvari.

Ponekad bih, kad bi padala zvezda govorio sebi da ne vredi da pomislim nikakvu želju jer je ta zvezda umrla pre nekoliko miliona godina i sada to što vidim je pad nečega što se ne dešava sada nego je prošlost.

Pomislih da je tako i sa žabama. I sa mnogim ženama.

Bile su a sada nisu.

San dođe i ode neprimetno.

Sreo sam ga posle dva meseca.

Ej, rekoh, majstore, šta je sa žabama?

Malo se trgao.

Oženio sam se, reče. Nemam vremena za žabe. I onda je počeo da i meni razlaže žensku anatomiju.

Klitoris je, rekao mi je, najvažniji kod žene. To je naš zakržljali ud. Većina žena doživi orgazam trljajući kružnim potezima taj mali čvorić iznad vulve a ne znaju da je on u dubini tela dug ponekad i do osam santimetara, samo donosi otgazam. Jedva petnaest odsto žena doživi orgazam bez trljanja klitorisa.

Prekinuo sam ga.

Sve to znaš a ne znaš da uloviš žabe?

Čekaj, rekao je, našao sam ženu.

Kakvu ženu?

Istu kao i ja. Nikad nisam imao ženu a ona nikad nije imala muškarca.

Da li je voliš?

Malo se zbunio.
Kakvo je to pitanje?

Znaš, rekoh, volim ovo podneblje, ovu baru pored reke, sa malo vetra koji je mreška jer me seća na detinstvo.

A, reče, sad sam se setio odakle te znam.

Dobro, dobro.

Priznaj da sam bio bolji zavodnik od tebe.

Jesi, rekoh.

Znao sam da nikad nije zaveo nijednu devojku.

Stalno je nešto petljao sa mrežama, ribama ploticama kojima je hranio svinje i žabama dok ih je bilo.

Šta je sa žabama, pitao sam ga ponovo.

Znaš šta sam najviše voleo u tom poslu sa žabama? To da ih samo gledam kako se naduvavaju, krekeću i naskaču mužjaci na ženke.
Znači, ništa, rekoh.

Ne mogu sad da se posvetim lovu žaba. Imam ženu. Rekao sam ti.

Ona sve zna o muškarcima a nije bila ni sa jednim. Obožavam je zbog toga. Nego, ima tu u mestu jedan bogati čovek koji gaji žabe u ribnjaku u dvorištu.

Dao mi je adresu.

Otišao sam.

Kuća na tri sprata, pet kapija, ni na jednoj zvono, adresa firme mikroskopski čitljiva. Lupao sam gvozdenim šarkama. Iz dubine dvorišta je odista dopirao zvuk vode.

Posle izvesnog vremana pojavila se na vratima obla sredovečna plavuša u crnom jednodelnom kupaćem kostimu.

Da li vi prodajete žabe?

Nasmejala se.

Vratio sam se neobavljenog posla.

Poslao vas je onaj ludak sa bare, pitala me je. 

Da.

Zar on nije u zatvoru?

Nije.
Prebio je ženu jer je bila sa previše muškaraca za njegov ukus.

Okrenula se i vrteći zadnjicom otišla u dubinu dvorišta sa borovima.

Nejasne stvari opet, pomislio sam.

Možda je to kao i sa mnom.

MILAN TODOROV: DOVOLJNA NOĆ

 

Parkiram automobil u starom gradu

ispod stare tvrđave

na suprotnoj strani

zapuštene kafanice

iznad koje su

apartmani za dnevni boravak.

Toplo je.

Miholjska jesen nas blagosilja

posle ružnog sna leta.

Dok uključujem alarm

podižem pogled u jedini

osvetljeni prozor

u sumraku.

Glava plave sredovečne žene

diže se i spušta u ravnomernim

ritmovima.

To je ono što živi rade.

Sa druge strane

su prozori vojne bolnice

iza kojih škilje mala svetla.

Neko ustaje iz belog kreveta

sporo

oblači plavi bolnički mantil

veoma polako hzatim se

 njegova slaba silueta dovlači do prozora

sa kojeg se vidi napolju.

Žena koja skakuće u krevetu

neće da ugasi svetla.

Odlazim preko mosta.

Kad sam se vratio posle

malo više od sat vremena

svi prozori su zamračeni.

Pomislim

da je nemoguće otići

daleko.