Kišilo je pod brestom
I toga dana…
Odista, sipila je laka
nevidljiva kiša
dok sam kopao tu samoniklu
stabljiku
ispod starog dunavskog bresta.
Mali listovi više nisu bili
zeleni i
ništa nije bilo isto kao maloptre.
Pažljivo
sam sadničicu
izvadio
iz peska koji su njene žile tajno ljubile
i sad mogu da kažem
da sam
zasadio drvo
koje ide ka svom vrhuncu.
Ići ka vrhuncu u savršenom spokoju prirode je najbolje što sam mogao
da zamislim.
Ništa bolje.
Ništa veće.
Ovo je najbolji posao.
Jer kad zasadiš drvo
koje će porasti tek za
deceniju ili više
i koje će te prerasti
i koje će te svakako i nadživeti
raskrstio si sa svim onim
čega nema
a bilo je
a bolelo je
i strašilo.
P.S.
Dok sam izlokanim asfaltom
lagano u rano jutro
starim Berlingom
prilazio šumi
ispred farova ugledao sam
fazana i fazanku
u ljubanom plesu.
On se naduvao
bio je lep i šaren
a ona mala
i naravno nije htela
ono što je on hteo
ali samo donekle.
Нема коментара:
Постави коментар