Čovek koga sam nedavno
upoznao u tržnom centru
u kome radi kao bezbednjak
priča mi o svom rođaku
koji ima šećernu bolest
a svake zime
pravi toliko ljute kobasice
da niko ne može da ih jede.
Dok ga slušam pitam se
šta on time održava.
Nije zloban.
Nije ni naivan.
On priča priču o rođaku
da ne bi morao da misli o sebi
o zimi koja je naglo došla
o patikama u kojima stoji
dvanaest sati dnevno
i svojoj ženu koja se
smanjuje.
Zašto sam zastao kad sam ga video?
Znao sam da neće reći ništa
novo.
Svakodnevno gleda hiljade ljudi.
Svakodnevno hiljade mladih žena
sa očima koje ukrštaju
sa njegovim.
Potrebno je sve to prevazići
pripremiti se za drugi život muškarca
život koji nemilosrdno dolazi
a nije više život živog i grešnog.
Zavidim mu.
Kako je shvatio da je vreme
da se bori sa sobom
i svojim demonima?
Rukujemo se pre mog odlaska.
On drugom rukom
primećujem
grčevito drži službeni toki voki
iz kojeg mu neki glas govori
Šetaj
Samo šetaj
Važno je da te ljudi vide.
Нема коментара:
Постави коментар