MILAN TODOROV: NEONA

 

Smrt iz ženske ruke, kažu, manje boli.

Smrt ljubavnika skupljačice gvožđa bila je nešto što me je veoma uznemirilo.

I danas, a prošlo je od toga dosta vremena, ne mogu da utvrdim zašto se to dogodilo.

Možda postoji neka moja krivica koje nisam bio ili mogao da budem svestan u trenutku kada sam angažovao tu crnpurastu lepu mladu ženu i golobradog mladića, doduše oženjenog, verovatno nesrećno oženjenog – da iznesu iz dvorišta stare kuće koju sam želeo da prodam, sve nepotrebne stvari a naročito gomilu gvožđurije, sajli, metalnih burića, strujnih bakarnih kablova koji su se decenijama gomilali u uglu na ulazu u baštu. Želeo sam čist plac. To dodatno privlači kupca i kući donosi veću vrednost.

E sad, Cigančicu sam slučajno zapazio jednog ranog, još hladnog prolećnog dana kako ide uz kočiju sa otrcanim umornim konjem. Konja je gonio grbavi starac koga sam viđao ispred centralne trafike u mestu kako loče pivo sa dangubama. Međutim, mlada žena je bila nešto drugo. Imala je stasito držanje, drčan pogled i išla je bosa i lepo vižljasta, uz put, kanalima u kojima se još nalazilo pomalo mutne mlake vode. Delovala je kao neona, ako tako može da se kaže, za osobu koja je jača od sebe same. Kad bih video takvu osobu, mada ih ponekad ne bih prepoznao odmah, uvek sam se pitao da li postoji dublji razlog za to osećanje dostojanstva i sreće. Ili tragedije? Ko to može unapred da zna, jer svet je sasvim nepouzdan,

„Kako se zoveš?“, pitao sam je.

„Irena.“

„Samo Irena i ništa više?“

„Samo Irena.“

Protekla nedelja bila mi je prava katastrofa. Kasnio sam na snimanja svoje radijske emisije, izostajao sa važnih sastanaka, parkirao na zabranjenim mestima tako da mi je pauk odneo stari auto što me je u doba prinudne oskudice (sada je se sećam sa blagom veselošću) navodilo na pomisao da neću uspeti. Imao sam utisak da je stara kuća u kojoj sam živeo bezmalo trideset godina i sa kojom sam se srodio postala ukleta i da me vezuje konopcima koji se upotrebljavaju za spuštanje sanduka u zemljane rake. Razume se da je sve to bilo preterano, mada se ne bih mogao zakleti da je preteranost nešto bez granica. Jer, sve mi je govorilo da bi trebalo biti opušten, radostan i pustiti prolećnim hormonima da me vode. Postoji tako neko vreme u kome preovladavaju osećanja fizičkog tela nad svim drugim, pa i razuma. Ali tu je postojalo još nešto što dugujem, možebiti, ituiciji: strepnja očekivanja. Uvek ta ista strepnja očekivanja budućih događaja...i stalna nesanica.

Sve to je podupiralo neprimereno raspoloženje grbavog starca konjovodca koji se oslonjen o drveni natruli stub stalno kliberio, ali je posle dobijenog avansa otišao do obližnje prodavnice na pivo i nije se pojavljivao do večeri. Ja sam, takođe, otišao,ostavivši dvoje mladih radnika, Irenu i mladog meštanina da skupljaju gvožđuriju na gomilu.

Šta se dogodilo iuzmeđu njih mogu samo da pretpostavljam.

Sutradan ujutro svi su bili ponovo u starom zapuštenom dvorištu. Mladić je bio veseo. Starac mamuran. Mlada žena sa krupnim očima u kojima se mogla nazreti tuga i požuda ponovo je hodala bosa u kratkom prljavom svetlom haljetku na kome se mogla uočiti mrlja sasušene krvi.

„Šta ti je, snajka“, pitao sam je videvši je takvu.

„Ništa“, rekla je. „Malo me boli. I krvarim još.“

„Krvariš?“

„Da, posle kiretaže.“

„Kad je to bilo?“

„Pre dve nedelje.“

To je bilo sve. Nimalo srceparajuće.

Laž ili istina? Nisam bio spreman da čujem više odgovora.

Istog dana završili su posao i ja sam ih isplatio. Na rastanku, grbavi starac mi priđe i reče, opet sa podrugljivim izrazom na licu:

„Mogao si je i ti imati. Irena je,vidiš i sam, dobra za muške. A njen muž nema ništa protiv da je pozajmljuje.“

Otkud mu ta pomisao?

Nisam mu ništa odgovorio. Ljudi sa manama svoj telesni nedostatak, može biti, pomislih, nadoknađuju prozorljivošću. Premda, u mom slučaju to nije bila ni u jednom trenutku realna opcija. Sama moja misao o tome ili samo moje odbijanje takve pomisli ipak je bilo dovoljan signal guravom starcu da izrekne svoj sud.

Da, pitao sam crnu Irenu:
„Zašto si to uradila?“

„Uradila bih to opet“, rekla je prkosno.

Mladi čovek je ćutao. Bio mi je poznat iz mesnog viđenja. On ili brat blizanac. Svejedno.

Ništa nije govorilo da će uskoro umreti.

Tog dana pokupili su sav otpad. Ne znam tačno u koliko sati je to bilo. Stari je, po običaju pijančio. Mladić i Irena bili su sami. Ja sam došao uveče tačno u devetnaest časova.

Starac je uprezao konja.

Pošto sam im stotinak kilograma bakra i gvožđa poklonio nisam morao ništa da im plaćam.
Romkinja mi je prišla i pružila usku dečiju ruku sa gorkom upornošću na licu. Sve je ličilo na propast ljudskog prisustva.

Ta njena bosa mala stopala po zemlji.

Njena krv sakrivena u haljetku na cvetove. Njen muž koga se to ne tiče. Njen skorašnji ljubavnik, oženjeni mladić, koji se sad, predamnom stidljivo lupka po kolenima.

Konj koji miriše na kišu koja će sutradan pasti da opere šine na koje se mladi ljubavnik bacio te noći, oko pola četiri ujutro, tik pred dolazak prvog voza iz pravca Beograda.

Grbavac mi se dan ili dva posle toga

iscerio u lice.

„Mogao si to biti ti.“