Orman je bio naslonjen na vrata koja su vodila u sustanarevu sobu.
Ormar je bio ogroman, načinjen od tvrde orahovine pa presvučen nekom tamnom mahagonij smolom.
U njemu su stajale stvari koje nikom nisu više bile potrebne.
Rublje koje se koristilo u vreme svadbe, zatim raspareni escajg, kutije sa dokumentima i računima za struju,vodu i pogrebne usluge kojima je istekao rok.
Ne znam kako je orman unesen u sobu. Bio je toliko velik da nije mogao da prođe ni kroz vrata ni kroz francuski ulični prozor.
Otac je umro.
Ormar je ostao.
Kao
i majka.
Predlagao sam joj da orman izbacimo ili isečemo na
komade i iznesemo u ulični kontejner.
Nije se nikada složila.
Ormar je za nju imao svakako veliku vrednost, ali nikada nisam uspeo da saznam zašto.
Jedne noći suluda sustanarka koja je živela u naspramnoj sobi otvorila je vrata koja su delila dva stana i pokušala da prodre u mamin stan. Bila je psihički bolesnik. Nosila je nož i urlala da će je zaklati. Međutim, nije uspela da pomeri ormar.
Došla je Hitna pomoć i policija. Sustanarku su odveli u psihijatrijsku ustanovu u Novi Kneževac.
Majka se kad je to čula prenerazila.
Zašto, zašto baš tamo?
Ispostaviće se da je ormar bio svadbeni poklon majčinog oca kupljen od najpoznatijeg mađarskog tišlera u Novom Kneževcu u najsevernijem Banatu na svetu.
I onda je, jednog dana, meni ostao taj ormar.
Šta s njim?
Bio sam u životnoj fazi kada stvari primam kako dolaze i ostavljam ih da se same snađu.
Ništa ne pomeram.
Shvatio sam da su sve naše intervencije u bilo čemu potpuno uzaludne.
Stvari
idu mimo nas.
Mi smo tu negde, uvek pored.
Jednog dana, ne znam otkud i zbog čega, pojavio se neki kupac ormara.
Rekao je da mu se sviđa primerak. Baš je tako rekao: primerak. Koliko staje?
Nisam mogao da mu pričam istoriju oramara. On je za mene postao neka vrsta stabla. Drvo koje raste. Njeegova krošnja raste.
Reci, šta hoćeš, pitao me je kupac.
Nisam želeo ništa.
Rekoh, bio sam u takvoj epizodi sopstvenog postojanja.
Kupac je hodao tamo i ovamo ispred ormara.
Hoću da kupim taj ormar, rekao je ponovo.
Idi, rekao sam mu, možda jednog dana.
Nije
hteo da odustane.
Onda sam izrekao basnoslovnu cenu.
Da li ste normalni, pitao je.
Ja sam sasvim normalan, rekao sam.
Gledali smo se u ogledalima ormara.
Ja sam bio on, a on ja.
Mogu li da popričam sa tvojom ženom, pitao je prešavši naglo na ti.
U ogledalu se pojavio lik žene.
Gospođo, rekao je kupac, nadam se da vi niste ludi kao vaš suprug.
Da, odgovorila je žena. Šta hoćete od nas?
On nije odgovorio. Izašao je iz sobe i čuli smo ga kako peva neku staru italijansku kanconu u izlaznom hodniku.
Strašno, rekao sam svojoj ženi i otvorio prozor da provetrim sobu.
Napolju je počela da pada kiša, od onih sipljivih kiša koje deluju kao nešto što nikad neće prestati.
Нема коментара:
Постави коментар