MILAN TODOROV: MINĐUŠE CRNE DEVOJKE

 

Fotografiju na kojoj je moj pokojni otac, ali u vreme kada je imao svaga dve godine držao sam na naspramnom zidu kreveta u kome sam spavao. Kalendar sa datumima, čije bih stranice cepao kad istekne mesec i bacao u klozetsku šolju držao sam iznad glave.

Pre spavanja molio bih se svom malom ocu da izmoli kod sina Isusa Hrista da ovaj izmoli kod svog oca zdravlje za sve moje i na kraju malo i za mene.

U početku mi se činilo da deluje. Posle, ne. Sanjao sam pokojnike sa kojima sam bio u dobrim odnosima, ali su sada u snu bili prema meni vrlo loši. U stvari, uglavnom su pokušavali da me odvuku na onaj svet u koji na javi nisam verovao.
Nisam smeo da uključim mali retro radio da čujem živi ljudski glas da me spase, jer sam se plašio da ću probuditi svoju ženu koja je spavala u sobi do moje.

Soba do moje. Kako je mrzim!

Probudio bih se oko dva sata i posle toga nisam mogao oka da sklopim. Tešio sam se sa tezom koju sam negde pročitao da je i samo ležanje u krevetu u tami, bez sna ipak, po učinku, slično pravom spavanju.

Nikada do sada kao u ovim noćima nisam osećao kako mi nedostaje ljudski glas.

Ustanem u mraku, ne smem da palim svetlo da ne bih oterao i ono malo melatonina koji se još motao u mojoj glavi i gledam kroz prozor.
Ne vidi se ništa.

Uključim mobilni i vidim da ima bar desetak mojih internet, a ne stvarnih, prijatelja i prijateljica koji ne spavaju kao i ja. Mislim o nastavku bajke koju bi trebalo, jer su mi je naručili, da napišen za neki dečji časopis. To je bajka o zeki koji spava u maloj metalnoj montažnoj šupi sa drvima. U toj šupi spava i stari jež. On spava već nekoliko zima u dnu metalne šupe ispod mirisnih cepanica bukve i bagrema. Razume se bodljikav je, ali nežan i voli da se ljubi.

Zeka svake večeri dolazi u šupu na spavanje. Jež ga, kao dobri domaćin pozdravi i kaže mu:
„Dođi da te poljubim.“

Zec se užasne.

„Ali ti bodeš!“

„Pa dobro, ako je tako. Možeš da me poljubiš u guzicu.Tu nema bodlji.“

Sedim na ivici kreveta.

Nije trebalo da izmišljam tu bajku. To je ružna i bezobrazna priča. Nije za decu.

Bolja je ona o kralju Midi, koji je naredio čarobnjaku da mu sve čega se dotakne pretvori u zlato. I tako je nagrabusio. I hleb mu je bio pretvoren u zlato i nije mogao da ga jede.
Hteo sam i tu bajku da premundurim. U njoj bi kralj Mida bio velika pida. I narod bi ga tako zvao iz milošte.

Odustao sam i od ove bajke. Pustimo bajke da spavaju, mislim, mislim i posle toga zaspim, i ja lakim, trzavim, skoro budnim snom, ali ipak snom jer znam da svi spavaju i ta solidarnost nestvarnog u noći me drži u mraku ispod trepavica dok sanjam (da li) kako sam ogladneo i takav gladan jedem zlatne minđuše neke sasvim nepoznate crne devojke. Prvo jedem jednu minđušu. Mučim se. Lepi mi se za zube. Ipak je progutam. Onda prelazim na njeno drugo uvo.

Kad sam se probudio osećao sam ukus metala u ustima.