Prvo je železnička pruga
ukrala deo parka.
Prugu su ukinuli posle nekoliko godina.
Ostali su mali vagoneti
na zarđalim šinama
po kojima smo se
mi deca sa kolodvora
igrali vozova.
Jedan vagonet mi je prešao
preko rebara.
Ne znam tačno preko kojih.
Možda baš preko rebra
ko je trebalo da posluži
da ti nastaneš.
Uzalud idem tim parkom.
Sve je manji.
Tu je sada velika tenda
novog kafića
zatim crkva koja pretenduje
da bude vizantijski manastir.
Idem parkom
i skupljam divlje kestenje.
Nisu za jelo.
Ipak ih volim jer ih je sve manje.
Rano izjutra skokom
iznenadi me par leporepih veverica.
Oronuli park.
Pruga.
Vagoneti.
Ponekad me sve to
žigne ispod rebara.
Možda se ponovo rađaš?
Ako je tako
ne odustaj.
Нема коментара:
Постави коментар