MILAN TODOROV: ŽABLJI BATACI

 

Već dugo pokušavam da nađem nekoga ko može da mi obezbedi žablje batake. Moja pokojna majka mi je pričala da je, ne znajući o čemu se radi, kod neke poznate žene, probala pohovanu piletinu i neobično joj se svidela. Nije se osećala na koncentrat, bila je, rekla je, a ona je bila kuvarica sa mađarskom diplomom za dobre devojke zvanom pohtorna, čistog i prefinjenog ukusa.

Kada su joj rekli da se tu radi o pohovanim žabljim batacima prenerazila se i zatražila čašu vode da dođe sebi.

Sada sam u fazi okretanja prirodi. Znam da će me mnogi osuditi zbog ubijanja nedužnih žaba i da su priče o tome da žabe jedu komarce, dakle ubijaju ih, slabo opravdanje.

Međutim, sve jede jedno drugo.

Tako je i sa ljubavlju.
Tipa koji mi je obećao žabe, još proletos, znao sam samo iz viđenja. Bio je simpatičan kratak čovek, uvek u preširokim panalonama i na prastarom biciklu. Posle ću saznati zašto. Nije imao driuge mogućnosti. Rođen je uz neku dunavsku baru i trebalo mu je do grada čak i biciklom više od pola sata.

Nikad se nije ženio. Ljudima sa kojima je pio pivo ispred lokalnih prodavnica pričao je da zna sve o ženama. Pokazivao im je slike mnogih ženskih vagina za koje je tvrdio da je spavao sa njima.

Bilo je tu, kažu, raznih.

Svaka žena, pričao je Bumbar kako su ga zvali poznanici, ima drugačiji oblik vulve. Većinom su isturene. Nekima su male usne veće od velikih. Imao sam takve, govorio je. Sve je to normalno. Imao sam i one bez spoljašnjih usana na obodima vagine. Neke su se brijale. To nije dobro. Ume da boli.

Niko mu nije verovao ni reč.

Ali on se držao.

I sad ja naletim na takvog. Pitam ga da li može da mi obezbedi dva ili tri klograma žabljih bataka.

Probaću, kaže. Ništa ne garantujem. Od kako prskaju komarce, žaba skoro da i nema.
Ne zanima me cena, rekoh da ga podstaknem.

Znam, reče, nekad sam prodavao na Ribljoj pijaci po sto kila žaba. Sad je slabo.

U daljini na vodi gasnula su brodska svetla.

Seo je na bicikl i spustio se u neku jarugu neobično vešto.

Ja sam ovde rođen, doviknuo mi je.

Nisam znam kako će me naći ukoliko ipak ulovi žabe.

Počinjala je jesen. Nije bilo idealno vreme za lov žaba.

Da, rekao mi je još da žabe umiru.

Ne znam odakle mu to.

Ali, želeo sam žabe.

Samo želje su strašno komplikovane stvari.

Ponekad bih, kad bi padala zvezda govorio sebi da ne vredi da pomislim nikakvu želju jer je ta zvezda umrla pre nekoliko miliona godina i sada to što vidim je pad nečega što se ne dešava sada nego je prošlost.

Pomislih da je tako i sa žabama. I sa mnogim ženama.

Bile su a sada nisu.

San dođe i ode neprimetno.

Sreo sam ga posle dva meseca.

Ej, rekoh, majstore, šta je sa žabama?

Malo se trgao.

Oženio sam se, reče. Nemam vremena za žabe. I onda je počeo da i meni razlaže žensku anatomiju.

Klitoris je, rekao mi je, najvažniji kod žene. To je naš zakržljali ud. Većina žena doživi orgazam trljajući kružnim potezima taj mali čvorić iznad vulve a ne znaju da je on u dubini tela dug ponekad i do osam santimetara, samo donosi otgazam. Jedva petnaest odsto žena doživi orgazam bez trljanja klitorisa.

Prekinuo sam ga.

Sve to znaš a ne znaš da uloviš žabe?

Čekaj, rekao je, našao sam ženu.

Kakvu ženu?

Istu kao i ja. Nikad nisam imao ženu a ona nikad nije imala muškarca.

Da li je voliš?

Malo se zbunio.
Kakvo je to pitanje?

Znaš, rekoh, volim ovo podneblje, ovu baru pored reke, sa malo vetra koji je mreška jer me seća na detinstvo.

A, reče, sad sam se setio odakle te znam.

Dobro, dobro.

Priznaj da sam bio bolji zavodnik od tebe.

Jesi, rekoh.

Znao sam da nikad nije zaveo nijednu devojku.

Stalno je nešto petljao sa mrežama, ribama ploticama kojima je hranio svinje i žabama dok ih je bilo.

Šta je sa žabama, pitao sam ga ponovo.

Znaš šta sam najviše voleo u tom poslu sa žabama? To da ih samo gledam kako se naduvavaju, krekeću i naskaču mužjaci na ženke.
Znači, ništa, rekoh.

Ne mogu sad da se posvetim lovu žaba. Imam ženu. Rekao sam ti.

Ona sve zna o muškarcima a nije bila ni sa jednim. Obožavam je zbog toga. Nego, ima tu u mestu jedan bogati čovek koji gaji žabe u ribnjaku u dvorištu.

Dao mi je adresu.

Otišao sam.

Kuća na tri sprata, pet kapija, ni na jednoj zvono, adresa firme mikroskopski čitljiva. Lupao sam gvozdenim šarkama. Iz dubine dvorišta je odista dopirao zvuk vode.

Posle izvesnog vremana pojavila se na vratima obla sredovečna plavuša u crnom jednodelnom kupaćem kostimu.

Da li vi prodajete žabe?

Nasmejala se.

Vratio sam se neobavljenog posla.

Poslao vas je onaj ludak sa bare, pitala me je. 

Da.

Zar on nije u zatvoru?

Nije.
Prebio je ženu jer je bila sa previše muškaraca za njegov ukus.

Okrenula se i vrteći zadnjicom otišla u dubinu dvorišta sa borovima.

Nejasne stvari opet, pomislio sam.

Možda je to kao i sa mnom.