Kuće u kojima sam stanovao
makar godinu
te kuće u kojima sam primao
pisma i devojke
još dok su se pisma uredno primala
i devojke dolazile tiho
s vremena na vreme
kuće u kojima sam spavao
rađao se i sahranjivao…
Prolazim pored njih i ne
usuđujem se da uđem više
ni u jednu.
Jednom sam u Banatu
zalupao na vrata
kuće u kojoj sam rođen.
Izašla je neka mlada žena
sa dubokim tragovima patnje
na licu
i stojala ćutke u otvorenim vratima.
Gledao sam istu ogradu
u dvorištu
bašticu iza nje
našu staru krušku obmotanu
psećim lancem...
Zatim sam podigao pogled
žena je zatvorila vrata
nebo u koje sam gledao bilo je
prazno.
Izvinite rekao sam ženi
ja nikada nisam živeo ovde.
Slagao sam
bojeći se da bih mogao
da umrem
ako je ponovo zavolim.
Нема коментара:
Постави коментар