MILAN TODOROV: NEBESKA SVETLOST

Imao sam nekih problema

Sa svetlom na kolima

i otišao kod automehaničara

koji se svojski trudio da popravi

srednje svetlo na levom faru

mog automobila

ali nije uspevao.
Utom se pojavio veseli debeljuškasti

čovek srednjih godina

zarastao u bradu

u zelenom odelu lovca.

Javile su se, rekao je

ushićeno mom mehaničaru.

Kada? Gde?

Noćas. Na vodi.

Pogodio sam jednog patka.

Sad su najlepši.

Nemaju klica, očistili su se

a zamisli u želucu je imao

šaku žita i kukuruza.

Doleteo je sa lepe njive. Nije bio gladan.

Zašto je onda došao na vodu?

Patke dolaze na vodu pred zimu

radi svetlosti.

Svetlost nad vodom ih privlači

Bog zna zašto.

Ideš noćas sa mnom?

Mogao bih, ako bude mesečine.

Prodajete divlje patke, pitao sam.

Ma ne. Samo ih lovimo i

ponekad napravimo lep paprikaš.

Mogu vam doneti jednog patka

Dobro. Donesi.

Na tren sam prestao da verujem u

dobrotu čovekovu

kojom je moja mladost bila ozarena.

Da li sam postao drugačiji čovek?

Čovek koji misli da je drugačiji čovek

ili postoje različite komore istog srca?

Međutim u svetu tih jakih dobroćudnih

ljudi takvih dilema nije bilo.

Sve, rekoše, jede sve.

Majstor nije uspeo da mi popravi svetlo.

Hej, rekao sam lovcu na odlasku

ipak neću patka.
Okej, rekao je.

Možda drugi put?

Ne, rekoh, misleći kako ljudi

vole zadovoljstva uprkos smrti.

Padalo je veče.

Vozio sam bez farova

i mislio na svetlo

metalnog neba nad vodom

i nad zemljom

i na zagonetku uravnoteženosti

koju nikad ne shvatih

do kraja kao da je  žena.