ispod stare tvrđave
na suprotnoj strani
zapuštene kafanice
iznad koje su
apartmani za dnevni boravak.
Toplo je.
Miholjska jesen nas blagosilja
posle ružnog sna leta.
Dok uključujem alarm
podižem pogled u jedini
osvetljeni prozor
u sumraku.
Glava plave sredovečne žene
diže se i spušta u ravnomernim
ritmovima.
To je ono što živi rade.
Sa druge strane
su prozori vojne bolnice
iza kojih škilje mala svetla.
Neko ustaje iz belog kreveta
sporo
oblači plavi bolnički mantil
veoma polako hzatim se
njegova slaba silueta dovlači do prozora
sa kojeg se vidi napolju.
Žena koja skakuće u krevetu
neće da ugasi svetla.
Odlazim preko mosta.
Kad sam se vratio posle
malo više od sat vremena
svi prozori su zamračeni.
Pomislim
da je nemoguće otići
daleko.
Нема коментара:
Постави коментар