MILAN TODOROV: VEŠTICE NA STRANI ANĐELA

Biće rata, rekao joj je. Ona je samo okrenula glavu na drugu stranu. Sedeli su u malom motelu pored druma.

Neki Majkl, koji će sigurno biti novi ministar odbrane Amerike izneo je u svojoj knjizi ideju da američki vojnici ne mogu nikada odgovarati za ratne zločine. Ako ubiju nekoga, to je za Ameriku. I još da Amerika ne bi trebalo više da priznaje Ujedinjene nacije, konvencije o ratu, odnosno one glupe stvari o dobrim običajima rata. Napisao je da je važna samo pobeda. Pobeda po svaku cenu. Pobeda bez Boga. Bez ljudskih obzira i ideala. Nasilje, ali ne samo ubijanje, nego i prezir prema slabijima. Zamisli! Zamisli, dušo, samo to!

Ko je taj Majkl? I da li je uopšte Majkl?

Ne znam. Možda se zove drugačije. Ali, to su njegove ideje. A on će, ma kako se zvao, biti važan šraf u američkom tenku.

Ti znaš da je meni svejedno.

Možda nije trebalo da odemo iz Australije.

Nisam mogao da podnesem te Engleze tamo. To je bar jasno.

Zašto?

Kurve su. Oni su rodili Ameriku i samo gledaju kako da ti zabiju nož u leđa.
Preteruješ. Uostalom, sada to više nije važno. Tu smo gde smo.

Važno je, Vali, rekao je svojoj ženi Valeriji, važno je u nekom ljudskom smislu.

Važno je, rekla je Vali, samo biti srećan. Fizičko više ne postoji. Osakaćeni smo a Zemlja će ionako propasti.

Kroz mutljikavi prozor primetili su da je napolju počela da pada kiša.

Da naručimo još koju kobasicu i pomfrit.
Meni kolu.
Kelner.

Znaš šta mi smeta kod tebe, rekla je Vali.

Ne znam.

To što odmah prihvataš sve.

A ti?

Ja?

Da, ti. Veštičariš.

Ha, ha… Veruješ u veštice. U njihovo postojanje i njihove čini.

Više nego ikad.

I ja verujem. Htela bih da postanem veštica, ali ne znam kako.

Samo navali. Sigurno ćeš uspeti.

I onda ćeš me spaliti na lomači.

Da, ako priznaš da veštičariš.

Ti si prikriveni ubica. Kao oni koje osuđuješ.

Kelner je doneo novu narudžbinu.
Da li želite još nešto?

Ne, rekla je Vali.

Udaljio se.

Sedeli su i ćutali.

Ona je brže jela od njega.

Već si sve smazala?

Svaka čast.

Počela je da mu se gadi. Nije želeo to sebi da prizna. Nije želeo ništa od prošlosti. Samo budućnost, mislio je, ma kakva da je. I naročito mu se dopadala ideja o pobedi po svaku cenu.

Dosta je bilo kompromisa. Sa poništavanjem svih pravila bar znamo na čemu smo.

Da li ti uopšte znaš zašto su žene u srednjem veku priznavale da su veštice?

Pretpostavljam.

Šta?

Bile su slučajevi za psihijatriju.
Grešiš. Priznavale su da su veštice da ne bi ubile rođenu decu.

Lude, rekoh ti, bile su lude.

A šta ako su bile brižne i uplašene da će ih svet i svi ti ratovi sveta ubiti i one neće moći da tu učine ništa? Prvo će ubiti njih a zatim će njihovu decu oblikovati u ubice. I to je gori kraj od spaljivanja na lomači.

Hm, rekao je i naručio još četiri limenke piva. Dva za nju, dva za njega.

Miris automobila u prolazu provlačio se kroz to njihovo pozno veče.

Ona je zatvorila oči i pila.
To mu je omogućilo da je posmatra pažljivije. Sedela je raširenih nogu. Predebela. Imala je sigurno više od sto kilograma. Već dugo se nije penjao na njenu planinu.

Kosa joj je bila retka, plava, veštački plava, ali neverovatno duga. Usta mokra. I bila je sva u crnom. U crnoj veštačkoj koži i sada je odjednom sasvim jasno video da ispod te lažne kože nema svoju kožu.
Bila je veštica. U to više nije sumnjao.

A ja, pomisli, ko sam i šta sam ja.

I još je pomislio: trebalo je pobediti po svaku cenu. Ovako, ništa. Izgubio sam. I ona je izgubila. Svi smo izgubili.

Zatim je uhvatio njenu ruku. Bila je hladna kao stara sisa. Pomilovao je po nadlanici. Ona je iznenađeno otvorila oči.