paradoks

  Mršava plava devojka iz milanskog Barbolina iz praznine preskupog butika u koji danas sva je prilika niko nije ušao kao u ultramodernu gušegupku - izlazi svaki čas i prebrojava lutke u izlogu. Lutke su nepomične. Mrtvi vojnici na broju. Ona ih ipak kuckajući dugim devojačkim noktima prebrojava a kad to učini zapisuje bogznašta u svoju plavu službenu svesku. Primećuješ to sa osećanjem nejasne hladnoće. Ali zar nisi i ti toliko puta pravio besmislene zapise samo da bi pobegao  od neostvarenosti? Zatim misliš kako bi se o toj devojci mogao snimiti film za kamerne projekcije u sumračnim salama u kojima nesređeni parovi sede preplašeni, piju pivo sa maksimalnom dozom alkohola  bez drpanja i pitaju se čija je to priča.

  Ova zima je spora bez snage da ode i napusti nas nego se vuče ruku pod ruku sa sivilom asfalta punog ruskih i ukrajinskih izbeglica. Svuda meki ruski govor. Ti ljudi različitih godina i profila u senci udaljenih tamnih drvoreda parka. Jedan sa starinskim fotografskim aparatom nudi se da me fotografiše besplatno. Pristajem. Posle minut ili dva pruža mi moju sliku na naslovnoj strani njegovih uličnih novina Grad koji te želi ili tako nešto. Uzimam mutnu crno belu fotografiju. Posle stotinak koraka ne znam šta bih sa njom. Ja grad volim bez trijumfa. Kroz ljubavi i kroz poraze. Volim ga zato što je prema meni umeo da bude surov kao hirurški skalpel ne dozvoljavajući mi da budem spokojan. Pogledao sam još jednom uličnu fotografiju ljubaznog nepoznatog momka i bacio je uredno u kantu za smeće.

  Sedeti u baštenskoj stolici na prvom suncu još zime i piti svoje gusto žuto vino uprkos kritičarima. Sedeti kao da si optužen za krivicu koja će kad tad da ti se nađe poput noža u autobusu. Sedeti kao da pored tebe uz kožnu papuču čuči dobri crni pas koga si pokopao uz obalu reke. Sediti ne očekujući ništa dobro i ništa zlo. Sedeti zaklonjen. Sedeti kao da nećeš za koji čas ustati i otići u svet koji ne čezne za tvojim životom nimalo.

  Noćas pada kiša samo  pored reke. Nigde drugde noćas ne pada kiša. Prijatelj kome sam na to ukazao kaže da je čuo na vestima da je to prirodni fenomen. Kiša i voda se privlače. Male sumorne kapi i reka. Isto teži istom. Ali niko ne zna odakle šta dolazi. Zašto je nešto dobro a nešto nepravedno. Nabacujem kapuljaču na glavu. Poznanik koji šeta sa mnom uplašen iznenada podbode me ispod rebra: Da li si to ti?

Trebalo je da podignem novac sa računa u banci. Pošto nisam voleo šalteruše, te mlade komotne ženske čija pojava ne nudi nikakva obećanja jer samo čavrljaju o rekreativnim stvarima dok užasno sporo petljaju po tastaturi kompjutera, odlučio sam da odem uveče i podignem novac sa bankomata. Bankomat je donedavno bio napolju, ali je pre izvesnog vremena smešten u predvorje banke, zaštićen blindiranim vratima. Ukoliko želite da uđete morate da provučete bankovnu karticu da bi se sigurnosna vrata otvorila i omogućila vam ulaz u zonu za spoljne klijente. Sve ovo je prilično ponižavajuće, jer ste sve vreme na oku nevidljivih kamera. Uradio sam kako propisi nalažu, ali se vrata nisu otvarala. Pretpostavljao sam da se to dešava kada ima nekog u bezbednom prostoru da bi klijent imao osećaj privatnosti. Pogledao sam unutrašnjost osvetljene uske prostorije sa dve mašine, ali nisam primetio nikoga. Uvukao sam, sada pažljivije, karticu u ovaj otvor za provlačenje koji tako neumoljivo liči na meh...

  Brodovi zimi na reci isti su kao brodovi leti. Nedostaje im nešto. Ne mogu da uhvatim šta. Možda ono kad sediš pored vode koja odlazi piješ vino ne misliš ni o čemu i dodiruješ koleno žene dok pada još jedna noć i pale se svetla grada u daljini.

  Ispod pepela od sagorelih oblica bukve hrasta i jele pojavljuju se male zelene igle i zvrkovi plavih zumbula zasađenih u žurbi bez nekog velikog promišljanja i sada taj red kojim se čudesno ukazuje novi život mimo tlocrta izvan jasnog plana sigurno i nezadrživo iz mraka zemlje poručuje da je život tamo gde ima svetla gde ima sunca i plaže sa vodom u koju pljusneš kao srča u razbijenu bocu ohlađenog vina uveče pre snova kojima održavaš sebe na javi tako dobro da niko ne primećuje varku tela čak ni ti varku tela koje stari.

  Dok sam večerao i kuckao neku žvrljotinu na laptopu najbolji zalogaj domaće kobasice ispao mi je na pod. Sagnuo sam se i video zalogaj pored nogu. Znači, pomislih, pao je na delu gde ima najviše uličnih bakterija. Utom sam se setio pravila o 59 sekundi, odnosno da ništa ne može da ti bude ako uzmeš pali zalogaj i pojedeš ga u roku manjem od minuta jer to je sigurno vreme, vreme u kome se ništa ne kvari pošto bakterije ne deluju tako brzo. Sigurno vreme, pomislio sam, ne postoji i nikada nije ni postojalo. Jesenas, kasno, kupio sam veliki limeni čamac pod neverovatnim okolnostima. Zamislio sam da na njemu izgradim malu kabinu sa svim neophodnim stvarima u njoj. Dakle, malecka takozvana čajna kuhinja, uzan ležaj za menei i moju eventualnu saputnicu  i posuda za veliku i malu nuždu, antiseptična. Gadio sam se bacanja govana u reku. Evo, kako se to dogodilo. Sedeo sam te večeri na čardi kraj Dunava, pio uobičejeno belo vino kad se pojavio taj Rus sa kuvaricom sa broda, je...

Bio sam vrlo mlad imao sam tek četrnaest godina i moj život se sastojao u tome da besomučno okrećem pedale bicikla Rog tada najpoznatije marke. Bicikl je bio crn imao je štanglu jer je bio muški. Bio sam veoma ponosan na tu štanglu koja je spajale prednji deo mašine sa zadnjim pogonom. Jednog užasno vrelog dana odvezao sam se do gradske  plaže koja se nalazila kraj novog betonskog železnučkog mosta. Zastao sam ne sjahujući nego sedeći na toj  muškoj štangli da predahnem kada je iz pravca plaže došla mlada debela žena u belom bikiniju. I ona je zastala. Ja sam gledao u njen bikini. Sve joj se videlo. Ona je gledala u mene. Nije bila preterano zgodna ali imala je sve što bi trebalo da ima dobra kućna žena. Možda je nekome bila dosadna preširoka bela nedepilarana tamo dole u bračnom svakodnevlju sada svakako već mrtva ali ja se sećam njene i moje uzdrhtalosti u tim nedugim trenucima iskušenja. Sećam je se u sporoj hladnoj noći ovog k...

  U kancelariji nas je bilo dvanest žena. Bilo bi smešno reći da smo se ubijale od posla. U stvarnosti, nismo skoro ništa radile. Naše preduzeće je trgovinsko. Uvoz i izvoz. Odeljenje u kome sedim je zaduženo za uvoz. Sve govorimo strane jezike, uglavnom engleski. I sve smo završile jezičku gimnaziju, udale se i odustale od studiranja. Ujutro bismo pile kafu i pričale o svojim dogodovštinama. Uglavnom o bolestima ili naslućivanju bolesti. Ja sam već duže vreme uznemirena. Ta tinjajuća iskra straha, za sada bez osnova, uvek je tu. Mogu da je osetim i tačno lociram. Nalazi se u predelu gde se spajaju vrat i ramena. To je u početku, neposredno posle buđenja. Docnije se širi, odnosno klizi u trbuh poput okreta noža. Osećam je u šakama i vrhovima prstiju kao staklenu hladnoću. Odnela sam malu električnu grejalicu na posao. Stoji ispod stola. Uključujem je na crno, pošto nam je firma u blokadi i nemamo para za struju.Iznad mog pretrpanog stola je ikona. Bila u dodatku Politike. Slika...

Trebalo je da kupim te kockice koncentrata goveđe supe večeras u radnji ali nisam mogao da se nateram da uđem. Možda sam samo bio lenj. Premišljao sam se. U uspomenama imao sam psa kome će docnije Romi kome smo ga ostavili pre selidbe - da odseku rep. Ne znam zašto i šta im to znači u nihovoj naseobini na kraju sela pod smešni malim bregom. Taj naš tada još naš veliki pas dok se nismo odselili u veliki grad je najviše voleo gleđ iz nedeljne goveđe supe. Veliku belu kost neke krave ili juneta u kojoj je još bilo srži. Malo ali ipak nije bila isisana do kraja. Danas je sve drugačije.

  Ne postoji način da budeš bolji. U snu se prepireš sa mrtvima a nekmoli da se slažeš sa živima. Ostavljaš otiske na društvenim mrežama poput sitne divljači za odstrel u snegu. Nema ljubavi bez gubitka. Svi koji se zaklinju na vernost do kraja ne izdrže do kraja. Bez odeće svi smo stariji od Adama i Eve. Njihov greh je izmišljen da bismo osetili strah od saznanja. Eva kao prototip motora sa unutrašnjim sagorevanjem potvrda je da su žene pokret i kočnica smisla postojanja. U Dunavskom parku u malom jezeru u centru Novog Sada bronzani kip nage devojke sirene noćas toči mleko za nesrećne.

 "Sva mora su slana, izuzev nekih." Pored mene prolaze žene iste žene poput replika od krvi i mesa kao da su sestre. Sedim na klupi ne dižem pogled ali znam da su iste jer prolaze iste noge u istim krem čizmama od meke kože na nazuv. I mislim isti muškarci vole te iste žene. Govore im srećna si sa mnom a one odgovaraju srećna sam s tobom jer te žene samo su njima drugačije od svih te žene s njima na istoj strani sa istim očekivanjima. Imaju lica za njih ruke koje šire u osmeh samo za njih. Tad pomislim to mora da podmlađuje to kad te neko tako voli jer j edino tada si poseban.

  U šoping molu na pokretnom stepeništu devojka ili mlada žena ispred mene zapahnu me duvanskim dimom tankim jedva osetnim ali dovoljnim za moju alergiju na pušače. U šaci je primetih držala skrivenu muštiklu od onih novih i sjajnih sa vodom i mirisima koje navodno manje štete. Slučajno je videh posle na drugom spratu u istoj zavereničkoj pozi. Pušila je opet kradom i otpuhivala kroz nozdrve skoro nevidljive dimove na plastično cveće u nepomičnim saksijama. Pogledala me je podozrivo i namrštila lice sa očima od stakla poput lutke u izlogu donjeg rublja pred kojim je stajala.

D a li me se sećaš pitao sam danas prijatelja iz davnih dana na groblju na ispraćaju trećeg zajedničkog prijatelja. Video sam kako mu misli trče preko lica. Bio je zatečen. Izvini, rekao je, imam galeriju likova u glavi a zatim dodao: kako da te se ne sećam, druže! Sećam te se. Nisam siguran da je znao ko sam jer dolazi vreme zaboravljanja bez tablete za „ne sećam se ničega“ jednostavno samo prost zaborav kao brisanje memorije ili brisanje noćnih poruka na telefonu koji te upozorava da si staro pismo obrisao samo za sebe i da ono ostaje negde sačuvano u memoriji beskrajnog života ne znaš zašto i za koga ali nešto uvek ostaje u samoći između večernjeg vina i nesanice i što je veća ta tvoja samoća u njoj je više ljudi i žena koji/e ostaju samo u očima  kad ih sklopiš.

  Priznajem da ponekad poželim da se lečim na društvenim mrežama. Pronašao sam jednu idealnu sa više hiljada pratilaca. Svi su brižni pomažu jedni drugima blagim savetima čajevima od nane kamilice i uve ili ive govore da iva ili uva iz mrtva vraća u živa a svi se do jednog plaše odlaska kod lekara... Mislio sam kako bi lepo bilo umreti u tom kibucu od preterane upotrebe lipe na primer ili sa oblogom rakije na grudima kao pravi srpski junak. Ni traga od patnji i mirisa amonijaka i hlora. Svet bez injekcija angio sala i strahota civilizacije. Ah ta intenzivna nega duše pomislih ispisujući se ipak iz grupe. Znam da zbog toga neću umreti sasvim zdrav najeden hleba i mrsa napojen crnim vinom ali tešim se boleće me još koje proleće.