U
kancelariji nas je bilo dvanest žena. Bilo bi smešno reći da smo
se ubijale od posla.
U
stvarnosti, nismo skoro ništa radile. Naše preduzeće je
trgovinsko. Uvoz i izvoz. Odeljenje u kome sedim je zaduženo za
uvoz. Sve govorimo strane jezike, uglavnom engleski. I sve smo
završile jezičku gimnaziju, udale se i odustale od studiranja.
Ujutro
bismo pile kafu i pričale o svojim dogodovštinama. Uglavnom o
bolestima ili naslućivanju bolesti.
Ja
sam već duže vreme uznemirena. Ta tinjajuća iskra straha, za sada
bez osnova, uvek je tu. Mogu da je osetim i tačno lociram. Nalazi se
u predelu gde se spajaju vrat i ramena. To je u početku, neposredno
posle buđenja. Docnije se širi, odnosno klizi u trbuh poput okreta
noža. Osećam je u šakama i vrhovima prstiju kao staklenu hladnoću.
Odnela sam malu električnu grejalicu na posao. Stoji ispod stola.
Uključujem je na crno, pošto nam je firma u blokadi i nemamo para za
struju.Iznad mog pretrpanog stola je ikona. Bila u dodatku Politike. Slika majke Bogorodice. Ponekad je dugo gledam. Tražim osmeh u njenim tamnim očima. U stvari, tražim zamenu za stvarni život.
Milena
je udovica. Muž joj je umro, kako ona kaže, zbog lekara. Bilo je to
pre dve godine. Zaboleo ga stomak.
-Kao
tebe sada, kaže.
I
otišao kod svoje izabrane doktorice.
-Kako
je birao, pitamo a znamo da joj time samo stavljamo so na ranu.
Ona
nas gleda kao da nas vidi prvi put.
Mi
se uplašimo. Svaki put. Strahujemo da će reći ono o svima nama. Ono
što prećutkujemo.
Zna
i ona to. Zato gleda u prazno.
I
sve se osećamo čudno znajući da nas ta praznina spaja. Da nije nje
možda bi svaka od nas imala puniji život. Ali, ne odlučujemo mi
više ni o čemu. Tu smo – gde smo.
Milutin,
tako joj se zvao muž, a i sada se tako zove iako nije živ, je kaže
ona jednog dana rekao da oseća kako ga nešto ispod kože svrbi.
Proći
će, rekla mu je.
Ali,
nije prolazilo, samo je svrab postajao sve jači.
Uvlačila
bi nas po stoti put u istu priču, za nju najvažniju u dotadašnjem
životu.
Da
li ste imali ono – pitala bi neka od nas.
Ponekad,
vrlo retko kaže Milena.
Što
je za nekog retko, za neku bi možda bilo često.
Zaori
se smeh kancelarijom.
Ništa
nije smešno, ljuti se Milena. Naprotiv, žalosno je. Vi mislite samo
na parenje. Kako je to moguće?
Uozbiljile
bismo se.
Ne
mislimo na parenje. Možda ponekad. Ali, to nijedna od nas to ne bi ni
za živu glavu priznala.
I
šta je bilo sa Milutinom, pita neka tek da se nešto pita, a zna,
odgovor je još neisplakan.
Ode
on kod svoje lekarke…
Niko
da se nasmeje, ovog dana, kao da smo predosećale da se i nama nešto
loše sprema. Ta predosećanja su uvek povezana sa osećanjem
krivice. Krive smo što tuđu nesreću ne doživljavamo kao svoju.
Ali, zar to nije normalno. Mi, u ovoj kancelariji, sedimo već
dvadeset godina. Znamo svakog pauka u njenim ćoškovima. I znamo da nije
dobro što se ne solidarišemo. Za to nije potreban poseban način.
Dovoljno je napipati srodnost
duša. Ja lično, što se kaže, nisam nikad verovala u duše i bilo
mi je teško da se uklopim u takozvanu srodnost duša, koja se,
osećala sam sve više, od nas traži.
Milutin
je morao kod specijaliste.
Pretpostavljam,
žene – rekla je jedna od nas.
Milutin
je pušio, pitala je po ko zna koji put druga.
Da
li je pio?
Ko
to zna.
Siroti
Milutin.
Rekli
su mu da moraju da ga hitno operišu. Slepo crevo.
Moj
Milutin se, da izvinite ženske, usro od straha.
Rekla
sam mu da nema razloga da se plaši.
Doktor
je rekao da je to rutinska operacija koju izvode hirurzi početnici.
Izgledalo
je kao da su se srećne zvezde poklopile.
Bilo
je leto.
To
si nam već rekla.
Ali,
bilo je leto.
Dobro,
bilo je. Uvek ima leta.
I
operisali su ga. Uspešno, kako su mu rekli.
Meni,
priznao mi je Milutin, još više uplašen nego pre operacije, ništa
nije jasno. Slepo crevo me nije bolelo.
Ali
mu nije bilo ni potrebno?
A
tebi je potrebno? Šta će tebi - rekla bi nekoj od nas – slepo
crevce? Nizašta. Samo se lažemo kad mislimo da nam je nešto
potrebno. Potrebno nam je samo grobno mesto. Dva metra…
...Bez
geometra.
Smeh u kancelariji.
Smejte
se – rekla je Milena. – Ali, sve će nas to stići. Posle, kad su
ga otvorili, kao da su pustili đavole u njega.
Naskakivala
si ga?
Sram
te bilo.
Milutin
se, kaže Milena, nekako smanjio. Počeo je da mršavi i da slabo
jede.
Kuvala
si svakog dana?
Ne
baš svakog, ali svakog trećeg sigurno.
Nije voleo podgrejano?
Đuveć.
Pasulj
je bolji trećeg dana. Sa rebarcima.
Nije
to. Osećao je da ga snaga napušta.
Kako
se to oseća?
Pojma
nemam, hvala dragom Bogu. Ali snaga ga je napuštala. Jedva je sam
otišao do izabrane lekarke. Posle nije mogao ni do klozeta.
Na
ovom mestu se niko u kancelariji ne smeje.
Uputila
ga je kod drugog specijaliste. Bio je specijalista za pankreas.
Pankreas?
To
je nešto što se bavi čišćenjem unutrašnjosti našeg tela,
koliko sam shvatila.
I?
Sve
se odvijalo brzo. To je kobno. Ne valja ništa što je brzo. Otvorili
ga i zatvorili.
Tišina.
Lažna
tišina, ukoliko vreme može da bude lažno.
E
sad, neki dani imaju svoje tačke zapleta, a neki tačke raspleta.
Tog dana smo imale posetu.
Kupci
naše firme u raspadanju.
Tri
mlada muškarca u crnim mantilima.
Pomislila
sam da oni ništa ne znaju o našim pričama o smrti, o
prekraćivanju…
Stojali
su na vratima bez reči i gledali nas kao na rentgenu.
Imali
su oči koje opšte. Imaju to neki muškarci u nekim, pogotovo
mladim, godinama. Ništa čudno.
U
vazduhu smo mogle da osetimo kojom energijom ti, a i svaki drugi,
muškarci zrače. Prosek starosti kancelarije je bio pedeset i osam.
Posle
deset minuta se onaj najmlađi, znala sam to po probadu ispod levog
ramena, okrenuo ostalima i rekao, dovoljno glasno da smo mogle da ga
čujemo:
-
Ovde nema ništa ni za gledanje, ni za ...
Znate već šta.
