MILAN TODOROV: DOKUMENTI

 

- Ne moraš da ideš daleko da bi me pronašla.

Lift se kretao maltene bešumno. Učinilo joj se da je tu rečenica izgovorio čovek u liftu samo u njenoj glavi. To je bilo sasvim moguće. Napolju je bilo vetrovito i jednako hladno. Utrčala je u lift u poslednjem trenutku. Inače, ne radi tako. Uvek najpre pogleda da li nekoga ima u njemu. Ukoliko nema, ulazi. Voli samoću lifta. Tihu muziku iz nevidljivih zvučnika. Ovaj put, muzike nije bilo ili je bila zaglušena tonovima zgrade.

U ogledalu u liftu videla je leđa nekog muškarca. Bio je plećat i taman.

Čovek je stajao nasred lifta i morala je da se ugne da bi zauzela mesto pored dugmadi za pokretanje.

Išla je na sedmi sprat.

Volela je da stisne crno dugme na kome je pisala brojka 7, iako je stanovala na broju 6.

Sedam je smatrala za svoj srećan broj.

Kada se okrenula, čovek u liftu joj se nasmešio.

Trgla se. Nije želela nikakve intimnosti sa nepoznatim ljudima, čak ni kad su one, kao sad, možda bile samo stvar građanske kulture.

Imala je dobar razlog za takvo ponašanje. Bila je razočarana u svoj izbor muškaraca. Činilo joj se kao da se stalno spotiče sa njima.

Lift se,  ovog puta kretao izuzetno sporo. Bio je to stari lift u staroj zgradi. Ni ona nije više bila mlada. Imala je blizu šezdest, ali volela je da tvrdi da je u srednjim pedesetim godinama. Verovala je da ima alibi. Izgledala je mnogo mlađe. Bila je vitka, išla triput nedeljno u teretanu i oblačila se kao mlada devojka.

Vazduh u liftu je bio ustajao. Čovek se diskretno nakašljao a ona se, kao i svaki umišljeni bolesnik, još više sabila u svoj ugao.

Odavno nije bila ovako uznemirena.

Da stvar bude gora lift je odjednom počeo da se ljulja.

Osećala je kako joj trnu stopala. Odnedavno je počela da oseća te trnce i nije im znala uzrok. Na internetu je pročitala da je mogući razlog za trnjenje loša cirkulacija u perifernim krvnim sudovima. Uplašila se. Prestala da nosi štikle. Ne želim da umrem od srčanog udara kao moja majka.

Pogledala je iza sebe. Opet se nasmešio kao da želi da je ohrabri.

Sa prvim poznanstvima je, pomisli, uvek tako. Muškarci daju sve od sebe samo da bi imali tebe, a posle… Posle, odu.

Odlučila je da ga više ne gleda.

Ali u lifti je bilo nekako napeto i činilo joj se da je njena odlučnost pomalo neumesna.

U jednom trenutku svetlo u liftu je zatreptalo kao da će se ugasiti.

Šta ako ostanemo zaglavljeni u mraku, pomislila je.

Čule su se sajle koje su lift vukle gore i dole. Cvilele su.

Lift se zatresao i stao.

Posle nekoliko sekundi je naglo poleteo naviše.

Od ovakvih liftova čovek može da ostane bez bubrega, rekao je nepoznati muškarac.

Nije mu odgovorila iako joj se svidela njegova kritika liftova u ovom gradu.

Već mi se to događalo -rekao je čovek. – Ne plašite se, ništa strašno. Dok cima, dobro je. Ima kontakte.

Kakve kontakte, mislila je. Ne želim nikakve kontakte, posle poslednjeg ateriranja.

U liftu se posle toga odjednom začula muzika. I sa plafona je prostrujao svež miris.

Livada posle kiše, pomislila je.

Muškarac kao da joj je čitao misli.
Lepo je, rekao je jednostavno. Posle svega, ipak je lepo.

Šta on zna o frazi „posle svega“, pitala se. Ali, šta ako je i on imao to „posle svega“ ili upravo doživljava trenutak posle svega? Na kraju krajeva, „posle svega“ može da bude baš sad.

Ali, čudnovato, u malom prostoru lifta sa tim muškarcem osetila je olakšanje jer beše pomislila da je blizu smrti, da će se lift otkačiti i da će ona i on propasti u bezdan stare zgrade i poginuti.

Pogledala je još jednom u pravcu saputnika.

Gledao je iznad nje, negde u daljinu i imao zamišljen pogled.

Možda traži izvor muzike u liftu, pomislila je. A zatim: zar sam nezadovoljna što me ne posmatra?

Pogledala ga je slobodnije.
Bio je tamnokos i imao bledo lice intelektualca.

Imala je odlično pamćenje,ali sada nije mogla da se seti odakle zna to lice i njenog vlasnika. Šta bi se promenilo da znam, pomisli? Zatim: možda je dobro što ne mogu nigde da ga smestim. To je prvi korak ka bekstvu od prošlosti. Bilo kako bilo, odlučila je da ne kopa više po svojoj prošlosti.

U muzgavom prozorčetu lifta sada se pojavila neka obeshrabrujuća svetlost i lift se konačno zaustavio.

Odjednom je sve delovalo tako daleko.

Okrenula se.

Čovek je ćutao i gledao u komandnu tablu na kojoj je bljeskao broj sedam.

Otvorila je vrata i izašla u poluosvetljen hodnik.

Zastala je da potraži ključeve u tašni. Pritom se savila u struku. Muškarac je sada piljio u njen dekolte. Osećala je to nekim čulom. Pomislila je: pa šta, ali se za svaki slučaj, iz pristojnosti namrštila.

Lepa si, rekao je tiho čovek pre nego što je lift cimnuo na gore.

Nije to bio poziv na ljubav. Nije to bilo ništa novo. Jednostavno mu je izletelo, mislila je. To se dešava muškarcima u nekim godinama kada pomisle da je mladost prošla i da stiže kraj.

Kada je sišla na svoj sprat, otključala je brzo vrata, ušla, zaključaka ih i čučnula na pod.

Drhtala je skupljenih nogu opkoljena melanholijom. Znala je taj osećaj od rane mladosti: početak januara i nastupanje jednoličnih dana, sve do proleća i malo još.

Zatim je ustala i podgrejala ručak od juče. Ma šta od juče? Taj gulaš je bio od prekjuče. Setila se stare apotekarke koju je sretala u šetnji. Baba, možda ipak nije baba – pomisli – imala je oko osamdeset, šetala je dva mala bela pekinezera i tako, šetajući, obično kejom pored reke, rekla joj da kuva obična stara jela, pasulj, gulaš, slatki kupus.

Kuvate za dva dana, pitala je.
Stara je prostodušno odgovorila:
Kakvi! Za tri dana.

Ista sam, pomisli.

Ali, ona bar ne optužuje sebe. A ja to činim.

Iznenada zazvoni telefon. Fiksni.

Ko to može da bude. Odavno me niko nije pozivao na stacionarni. Čak sam mislila da sam ga odjavila.

Podigla je slušalicu crvenog telefona oprezno.
Da?

Izvinite, što zovem. Ispao vam je novčanik u liftu prilikom izlaska. I ja sam kasno primetio. U njemu su svi vaši dokumenti. Tako sam saznao kako se zovete i u telefonskom imeniku našao ovaj broj. Želeo bih da vam vratim novčanik, ali ne znam kako.

Bio je to glas  muškarca iz lifta.

Nije bila sigurna da je izgubila novčanik.

Sačekajte samo trenutak, zamolila ga je.

Požurila je u hodnik. Njena crna tašna visila je na čiviluku. Otvorila je tašnu brzo i odmah videla da joj zaista nedostaje novčanik. Vratila se do telefona.

Neverovatno – uzviknula je. – Čitali ste moje dokumente.

Ne, rekao je. Samo sam pogledao vašu ličnu kartu da bih znao kome da se obratim. Tražio sam vas na sedmom spratu, ali niko ne zna za vas. Sve sam pokušao.

I pogledali ste mesto rođenja, godinu i tako dalje?

Ne znam. Možda, rekao je. Ali zar je to važno?

Ja sam medicinski radnik. I znam šta je etika i diskrecija.

Lekar ste?

Ne, sestra, ali zar je to važno?

Gde hoćete da vam ostavim vaš novčanik.

Tišina.
Ne znam kako da vam uručim taj novčanik.

Spustila je slušalicu.

Skiula je sve sa sebe i otišla u kupatilo da bi garderobu zgužvala u veš mašinu. Podesila je programer na Fino pranje.

U kupatilu je ogrnula plavi bade mantil, malo izbledeo.

Vratila se u sobu.

Prišla telefonu i okrenula broj sa koga je dobila poslednji poziv.

Zvonilo je dugo.

Niko se nije javio.