Ovo je veoma zanimljivo – rekao joj je posle čitanja Science, omiljenog mu engleskog časopisa – Mužjaci voćne mušice se pretvaraju u alkohol posle odbijanja partnerke, a ženke postaju maje izbirljive u pogledu svojih novih partnera i imaju seks sa više mužjaka nakom pijenja alkohola iz prezrelog voća.
- Šta je tu zanimljivo? -pitala ga je prezrivo.
-Ništa, reče, samo sma mislio…
Nije dovršio rečenicu.
Ona je već odlučila, pomisli. Njen odlazak je definitivan.
-Voleo boh da pešačim kroz neku pustu guduru. Neki predeo bez ljudi. Neku novu zemlju.
-Nova zemlja, ponovila je zamišljeno. Slagala je svoj veš u kofer dok je on pio vino ostalo od sinoć. – Nova zemlja ne postoji.
-Zašto onda odlaziš, upita je iznenada iako je odlučio da je to ne pita.
-Dogovorili smo se, zar ne?
Nije joj odgovorio. Smatrao je pitanje retoričkim.
-Sve te gudure, koje pominješ, mada ne znam odakle ti izviru te čudne reči, su zagađene. U pustim predelima su školjke trulih automobila, veš mašine i napukle prljave klozetske šolje. Uzgred, daska na šolji jutros opet nije bila podignuta. Ali, dobro, to više nije važno.
Nije reagovao.
Ona ga je gledala pomalo zapanjenim pogledom.
Išli su kroz uski kanjon u dubinama neke planine. Bio je to puteljak koji je vodio do nekog starog jalovišta ili zatrpanog rudnika.
Ne, rekao im je seljak koga su sreli uz put. Taj put vodi do podzemnih vojnih magacina. Nećete daleko.
Išli su ipak polako dalje.
Žena koja je bila sa njim nije bila žena koja je pakovala kofere.
Sa strmih ivica kanjona visila je divlja lijana i nešto što je on, sećao se, kao dečak nazivao kereće grožđe. To grožđe je, znao je iz priča starijih, otrovno i nije sesmelo jesti.
Ta misao mu se svidela.
-Ti si zabranjeno voće, rekao joj je.
Nije se naljutila.
-Ti si moj otrov.
Smejala se, bez glasa.
-Popićeš ga, zar ne?
-Hoću.
Stigli su do nekog starog polurazrušenog mosta.
Kuda je vodio? Setio se Andrića. Ljudskih lica i mostova nikada se ne mogu nagledati.
Seli su ispod ostataka njegovog ciglanog luka.
-Zašto si poneo to vojničko ćebe, pitala je i jednako se smejala.
-Verujem da je ovde nekad bio potok. Možda planinska rečica.
Neka mala ptica poput senice zacvrkutala je sitnim, uplašenim cikom. Bila je siva, maltene bezbojna i skakutala je labavo po ivici od kiša iskrzalog mosta.
On zamahnu rukom da otera mušicu koja je kružila oko njene glave i ptica prhnu ostavljajući u vazduhu prašnjasti miris perja.
-Ove ptice se sigurno hrane mušicama, reče žena. Bila je mlađa petnaest godina od njega, dugačka bledoplava, i ponašala se pomalo podsmešljivo. Međutim, ta njena satiričnost mu se sviđala.
-Vrlo verovatno, reče. – Ali, čime se hrane mušice? To je pitanje.
-
To je jednostavno. U prirodi sve jedno drugo jede. Mušice se hrane
sokovima biljaka koje ovde rastu i tako oživljavaju sledeći
svet.
Ne - trgla se -nemoj da me slikaš.
-Podigni kosu sa ramena. Volim tvoje belo golo rame. Sećam se kad sam te prvi put spazio. Sedela si, sa roditeljima, na terasi nekog motela uz reku. Bila si mi okrenuta leđima i osećala si da te gledam. Zato si stalno podizala i spuštala belu košulju sa belog ramena i nameštala nešto nevidljivo…Bio sam zbunjen što si toliko bela.
Da li se sećaš?
-Ne.
-Miris vode, ribe…
-Zaboravila sam.
Načinio je jednu ili dve fotke telefonom, na brzinu i pogledao ih u galeriji. Bile su mutne. Bilo bi teško identifikovati ovu ženu, pomisli. Uostalom, tako je sa ženama.
Opet se podsetio pisca koga je voleo da čita dok je bio mlad. Voleo je taj sudar života i sile stvaralaštva u kome ovo drug pobeđuje.
Jelena žena koje ima. Ili nema?
Međutim, veliki pisac se ipak oženio Jelenom koju je potajno voleo i čekao.I ona je volela njega, ali na svoj ženski tihi i za tuđe oko nevidljivi način, da bi se zbližili u stvarnosti tek koju godinu posle smrti njenog muža.
-Da se ipak vratimo, upita ga. Kasno je.
Vraćali su se istim putem. Bio je to sada drugi prostor. I više nije posedovao prvotnu misteriju greha. Šapat neutabane staze kao da je zauvek nestao.
...
-Znaš, možda ipak ostanem, rekla mu je ona njegova prva i prava žena kad se vratio.
Vratio, da prihvati sve kako Bog zapoveda.
-Mislim da se ovde ne radi o našoj vezi, nego o nama kao pojedincima.
-Bojim se da te ne razumem potpuno…
-Ne znam da li možemo da nastavimo dalje, a da zadržimo ono najbolje iz naše prošlosti u sebi.
-Naše prošlosti? U sebi? Ne možemo da ostanemo u prošlosti. Sasvim sam siguran da je to nemoguće. Svi koji ostanu u prošlosti su mrtvi. Vreme jede ljude...
-Hm...Možemo da ostanemo prijatelji, čak i ako krenemo različitim putevima.
-Različiti putevi… Šta ti znaš o putevima? Oni samo udaljavaju ljude.
-Možda, rekla je, ali nije zaključala kofer. Samo ga je smestila u svoj deo ormara i on je sad tamo stajao kao nešto što uvek može da bude stvarno, tačnije ono što se danas u virtuelnom svetu zove međuspremnik.
-Šta znači sanjati most, upita je u tom trenutku.
-Šta sanjati?
-Most. Neki stari most u nepoznatom kraju?
-I šta još? Neku ženu, možda?
-Tražiš da se etiketiram pre ličnih otkrića. A ja se trudim da budem što iskreniji.
-Ne. To ne znači ništa posebno - reče. -Te nimfe u suvom potoku. Mislim da to može da znači i ovo i ono. Uostalom, snove je nezahvalno tumačiti jer nisu univerzalni. Nema tu ničeg višeg i uzvišenog. Vera u snove je, dragi moj, spoj suprotnosti. Ja ne sanjam. Ja verujem u slobodu izbora.
-A ja, vidiš, balansiram.
-Ako ti je tako dobro, meni je još bolje.
-Ne, nije mi dobro.
-Šta hoćeš od mene?
-Kad bih samo znao!
-Ko bi to trebalo da zna?
-Ja.
-Ali, ne znaš.
Ona ga pažljivije pogleda.
-Niko to ne zna dok ne dođe dovde.
-Pa i tada, reče ona.- Pa i tada.
On je upravo otvarao novu bocu.
-Nećeš?
To nije bilo pitanje.
-Naravno.
To nije bio odgovor.
Нема коментара:
Постави коментар