Koliko juče bio sam kod automehaničara radi dogovora o generalnom servisu. To ponekad može da bude iznenađujuće.
Uvek idem kod istog majstora. Možda bi trebalo da promenim tu naviku. Majstor se, primećujem, više ne trudi da proširi posao. Čini se kao da ga ne zanimaju ni nove stvarčice koje se ugrađuju u automobile. Drži se onoga što je nekad davno naučio. Za njega je mehanika prosta stvar. Elektroniku prezire. Inače, sasvim je dobar lik, debeljuškast, veseo i zamazan i dok je pogledao motor mog auta pojavio se sredovečni čovek u zelenom odelu.
Vi ste šumar, upitah zainteresovano. Sve više su me, naime, privlačile šume, ali osećao sam da ne pripadam tom svetu, ako tako može da se kaže.
Priznao sam to pridošlici.
Ne, ja sam lovac – rekao je. A šume...one su svete.
Ja sam samo šetač, rekoh.
Na to sam mu ispričao kako sam pre nekoliko dana, a već beše kalendarska zima, video ljubavni par.
Prve pahulje su padale lagano kroz hladan zimski vazduh sužavajući svet oko mene.
U tom trenutku moj pogled je pao na stazu ispred koja je vijugala i zamicala u šipražje. Na samom kraju te uske peskovite staze ugledao sam krupnog prelepog fazana kako se šepuri i nasrće na ženku. Ona je bila sitna, skoro neugledna, a on gizdav kao seoski bubnjar i pomalo smešan kao i svaki muškarac kad pokušava da osvoji.
Zastao sam, plašeći se da ću ih svojom pojavom preplašiti i oterati, međutim oni se nisu obazirali na mene.
U istom trenutku pojavili su se mladić i devojka na zavijutku. Devojka je nosila crvenu francusku kapu i šal iste boje, dok je mladić imao crni kožni mantil, dug do gležnjeva i crne militari čizme. Držali su se za ruke, a povremeno su se okretali jedno prema drugom.On joj je nešto govorio. Pomislih, sigurno joj nešto obećava. Fazan. Nešto što se obećava u takvim situacijama bez jasne slike kako bi se to moglo ostvariti. Znao sam taj stari trik. Ona se smejala. Bog zna čemu se žene smeju u takvim prilikama.
Pogledah fazana i fazanku, ali njih više nije bilo.
Eto, rekoh lovcu, lepota ljubavi čak i u najhladnijim danima.
On me prezrivo pogleda i nastavi da priča sa majstorom.
Da li ćemo noćas u lov na patke?
Pomislih, na fazana i njegovu čednu ženku.
Doleću sa reke, reče lovac, i padaju na livadu pokraj šume od umora.
Mogao bih, odvrati majstor ne dižući pogled. Možda bih mogao.
Osećao sam se kao glupi sentimentalni naivac. Ipak, pitao sam se kakva je to veza između ljubavi i ubijanja.
Ti lovci su, znao sam, odgajali mlade fazanske piliće i s proleća ih puštali u tu njihovu svetu šumu samo zato da bi ih s jeseni ili u zimu ubijali.
Trudio sam se da ne mislim o tome.
Sredićemo sve što treba, rekao je majstor ustajući s poda. Doterajte auto za koji dan. Imam previše posla.
I dalje sam mislio na ljubavni ples fazana. I mislio sam na iscrpljene divlje patke koje padaju s neba.
Zaboravi, govorio sam sebi. To je običan život. Uostalom i zvezde padaju s neba, a da neće patke.
Ipak, crv u meni ponavljao mi je: Učini nešto.
Učini, Bože, iznad močvara, iznad reke i iznad tvojih sretnih svetih šuma – ponavljao sam u sebi, želeći da prođem kroz loš dan.
Gledao sam samo u nebo.
Nebo je bilo glatko plavo sa po kojim tragom isparenja iz avionskih motora.
Нема коментара:
Постави коментар