MILAN TODOROV: PRAZNINA

 

U kancelariji nas je bilo dvanest žena. Bilo bi smešno reći da smo se ubijale od posla.

U stvarnosti, nismo skoro ništa radile. Naše preduzeće je trgovinsko. Uvoz i izvoz. Odeljenje u kome sedim je zaduženo za uvoz. Sve govorimo strane jezike, uglavnom engleski. I sve smo završile jezičku gimnaziju, udale se i odustale od studiranja.

Ujutro bismo pile kafu i pričale o svojim dogodovštinama. Uglavnom o bolestima ili naslućivanju bolesti.

Ja sam već duže vreme uznemirena. Ta tinjajuća iskra straha, za sada bez osnova, uvek je tu. Mogu da je osetim i tačno lociram. Nalazi se u predelu gde se spajaju vrat i ramena. To je u početku, neposredno posle buđenja. Docnije se širi, odnosno klizi u trbuh poput okreta noža. Osećam je u šakama i vrhovima prstiju kao staklenu hladnoću. Odnela sam malu električnu grejalicu na posao. Stoji ispod stola. Uključujem je na crno, pošto nam je firma u blokadi i nemamo para za struju.Iznad mog pretrpanog stola je ikona. Bila u dodatku Politike. Slika majke Bogorodice. Ponekad je dugo gledam. Tražim osmeh u njenim tamnim očima. U stvari, tražim zamenu za stvarni život.

Milena je udovica. Muž joj je umro, kako ona kaže, zbog lekara. Bilo je to pre dve godine. Zaboleo ga stomak.

-Kao tebe sada, kaže.

I otišao kod svoje izabrane doktorice.

-Kako je birao, pitamo a znamo da joj time samo stavljamo so na ranu.

Ona nas gleda kao da nas vidi prvi put.

Mi se uplašimo. Svaki put. Strahujemo da će reći ono o svima nama. Ono što prećutkujemo.

Zna i ona to. Zato gleda u prazno.

I sve se osećamo čudno znajući da nas ta praznina spaja. Da nije nje možda bi svaka od nas imala puniji život. Ali, ne odlučujemo mi više ni o čemu. Tu smo – gde smo.

Milutin, tako joj se zvao muž, a i sada se tako zove iako nije živ, je kaže ona jednog dana rekao da oseća kako ga nešto ispod kože svrbi.

Proći će, rekla mu je.

Ali, nije prolazilo, samo je svrab postajao sve jači.

Uvlačila bi nas po stoti put u istu priču, za nju najvažniju u dotadašnjem životu.

Da li ste imali ono – pitala bi neka od nas.

Ponekad, vrlo retko kaže Milena.

Što je za nekog retko, za neku bi možda bilo često.

Zaori se smeh kancelarijom.

Ništa nije smešno, ljuti se Milena. Naprotiv, žalosno je. Vi mislite samo na parenje. Kako je to moguće?

Uozbiljile bismo se.

Ne mislimo na parenje. Možda ponekad. Ali, to nijedna od nas to ne bi ni za živu glavu priznala.

I šta je bilo sa Milutinom, pita neka tek da se nešto pita, a zna, odgovor je još neisplakan.

Ode on kod svoje lekarke…

Niko da se nasmeje, ovog dana, kao da smo predosećale da se i nama nešto loše sprema. Ta predosećanja su uvek povezana sa osećanjem krivice. Krive smo što tuđu nesreću ne doživljavamo kao svoju. Ali, zar to nije normalno. Mi, u ovoj kancelariji, sedimo već dvadeset godina. Znamo svakog pauka u njenim ćoškovima. I znamo da nije dobro što se ne solidarišemo. Za to nije potreban poseban način. Dovoljno je napipati srodnost duša. Ja lično, što se kaže, nisam nikad verovala u duše i bilo mi je teško da se uklopim u takozvanu srodnost duša, koja se, osećala sam sve više, od nas traži.

Milutin je morao kod specijaliste.

Pretpostavljam, žene – rekla je jedna od nas.

Milutin je pušio, pitala je po ko zna koji put druga.

Da li je pio?

Ko to zna.

Siroti Milutin.

Rekli su mu da moraju da ga hitno operišu. Slepo crevo.

Moj Milutin se, da izvinite ženske, usro od straha.

Rekla sam mu da nema razloga da se plaši.

Doktor je rekao da je to rutinska operacija koju izvode hirurzi početnici.

Izgledalo je kao da su se srećne zvezde poklopile.

Bilo je leto.

To si nam već rekla.

Ali, bilo je leto.

Dobro, bilo je. Uvek ima leta.

I operisali su ga. Uspešno, kako su mu rekli.

Meni, priznao mi je Milutin, još više uplašen nego pre operacije, ništa nije jasno. Slepo crevo me nije bolelo.

Ali mu nije bilo ni potrebno?

A tebi je potrebno? Šta će tebi - rekla bi nekoj od nas – slepo crevce? Nizašta. Samo se lažemo kad mislimo da nam je nešto potrebno. Potrebno nam je samo grobno mesto. Dva metra…

...Bez geometra.
Smeh u kancelariji.

Smejte se – rekla je Milena. – Ali, sve će nas to stići. Posle, kad su ga otvorili, kao da su pustili đavole u njega.

Naskakivala si ga?

Sram te bilo.

Milutin se, kaže Milena, nekako smanjio. Počeo je da mršavi i da slabo jede.

Kuvala si svakog dana?

Ne baš svakog, ali svakog trećeg sigurno.
Nije voleo podgrejano?

Đuveć.

Pasulj je bolji trećeg dana. Sa rebarcima.

Nije to. Osećao je da ga snaga napušta.

Kako se to oseća?

Pojma nemam, hvala dragom Bogu. Ali snaga ga je napuštala. Jedva je sam otišao do izabrane lekarke. Posle nije mogao ni do klozeta.

Na ovom mestu se niko u kancelariji ne smeje.

Uputila ga je kod drugog specijaliste. Bio je specijalista za pankreas.

Pankreas?

To je nešto što se bavi čišćenjem unutrašnjosti našeg tela, koliko sam shvatila.

I?

Sve se odvijalo brzo. To je kobno. Ne valja ništa što je brzo. Otvorili ga i zatvorili.

Tišina.
Lažna tišina, ukoliko vreme može da bude lažno.

E sad, neki dani imaju svoje tačke zapleta, a neki tačke raspleta. Tog dana smo imale posetu.

Kupci naše firme u raspadanju.

Tri mlada muškarca u crnim mantilima.

Pomislila sam da oni ništa ne znaju o našim pričama o smrti, o prekraćivanju…

Stojali su na vratima bez reči i gledali nas kao na rentgenu.

Imali su oči koje opšte. Imaju to neki muškarci u nekim, pogotovo mladim, godinama. Ništa čudno.

U vazduhu smo mogle da osetimo kojom energijom ti, a i svaki drugi, muškarci zrače. Prosek starosti kancelarije je bio pedeset i osam.

Posle deset minuta se onaj najmlađi, znala sam to po probadu ispod levog ramena, okrenuo ostalima i rekao, dovoljno glasno da smo mogle da ga čujemo:

- Ovde nema ništa ni za gledanje, ni za ...

Znate već šta.