MILAN TODOROV: RUSKI ČAMAC

 

Dok sam večerao i kuckao neku žvrljotinu na laptopu najbolji zalogaj domaće kobasice ispao mi je na pod.

Sagnuo sam se i video zalogaj pored nogu. Znači, pomislih, pao je na delu gde ima najviše uličnih bakterija.

Utom sam se setio pravila o 59 sekundi, odnosno da ništa ne može da ti bude ako uzmeš pali zalogaj i pojedeš ga u roku manjem od minuta jer to je sigurno vreme, vreme u kome se ništa ne kvari pošto bakterije ne deluju tako brzo.
Sigurno vreme, pomislio sam, ne postoji i nikada nije ni postojalo.

Jesenas, kasno, kupio sam veliki limeni čamac pod neverovatnim okolnostima.

Zamislio sam da na njemu izgradim malu kabinu sa svim neophodnim stvarima u njoj. Dakle, malecka takozvana čajna kuhinja, uzan ležaj za menei i moju eventualnu saputnicu  i posuda za veliku i malu nuždu, antiseptična. Gadio sam se bacanja govana u reku.

Evo, kako se to dogodilo.

Sedeo sam te večeri na čardi kraj Dunava, pio uobičejeno belo vino kad se pojavio taj Rus sa kuvaricom sa broda, jer tu blizu, u plićaku beše sidrište šlepova.

Rus je bio strahovito žedan. Pio je pivo i votku, naizmenično. Kuvarica je bila krupna i plava. Nije zaostajala u piću.

Čuo sam Rusa kako govori o tome da ne bi prevario svoju dragu u Odesi ni po koju cenu, ali kad popije ima snažnu erekciju.

Kuvarica se samo smejala.

Životinjo, rekla mu je kad je kleknuo i počeo da joj balavi butine. Prekini, prekini, biće kad se vratimo.

Ja se ne vraćam nigde.

U Odesu, ženi? Tamo imaš nešto bar.

Ničevo. Nigde ja nemam ništa osim tebe večeras.

Stigla je nova tura pića.

I, rekao je kelner, ako možemo da naplatimo. Uskoro zatvaramo.

Mornar je preturao po džepovima. Nije nalazio više ništa u njima.

Daću ti čamac, rekao je mladom kelneru.

Šta da radim sa čamcem?

Prodaj ga.

A vi, kako ćete se vratiti na brod.

Sigurno, ne brini. Ima drugi čamac koji dolazi po nas noćas.

Noć je bila poput šahta. Upadneš i ne znaš kako da izađeš.

Rus je ustao. Kuvarica takođe. Odlazili su teturajući.

Kelner je uzeo ključ od čamca privezanog za metalni stub na obali. Vrteo ga je u rukama. Videlo se da se predomišlja. Čamac je bio prljav od nafte koju su ruski mornari švercovali i prodavali lokalcima po vrlo niskoj ceni.

Šta da radim sa njim, pitao me je. Koji će mi kurac?

Da li pratiš vesti?

Onako.

Uskoro Rusa neće biti ovde. Priklanjamo se Amerima.

Pa šta?

Ništa. Imaćemo američke lepe bele čamce sa boljim motorima.

Hoćeš da ga kupiš, zar ne?

Možda.

I tako, kupih ga, malo pijan.

Odveslaću ga malo dalje, da ga Rusi ne ukradu.

U redu, dolazim sutra po njega. Nemoj da zajebeš nešto.

Taman posla. Dosta mi je i tih pijanih Rusa i pijanih Ukrajinaca. Jebe mi se za njihov rat.

Bio je isuviše mlad. Nije razumeo da su rat, piće i žene povezani na način koji je tipično kockarski. Uvek si na gubitku.

Ne želim da imam ništa sa ovim čamcem.

U redu. Evo ti sto i pedeset evra. Mislim toliko imam.

U redu.

Dosta?

Dosta.

Oteraj ga noćas.

Rus je u tom trenutku već udaljen  dunuo u pištaljku i uskoro se začuo bruj teškog rečnog dizelaža.

Ona je kurva, zar ne, upita me kelner.

Misliš na brodsku kuvaricu?

Naravski.

Ne, mislim da nije kurva.

Leći će s njim noćas?

Pa šta?

I on će zariti svoju njušku u njen trbuh?

Oćutao sam.

Vreme se promenilo, noć je bila toplija, nebo svetlije, hladnoća blaga.

Šta ćeš sa čamcem?

Oteraću ga u onu baru, iza čarde, ukoliko još postoji i ostaviti.

Vezanog?

Zašto.

Uzeće ga neko.

Neka.

Tebi je to normalno.

Šta je danas normalno?

Stalno mislim na lepu kuvaricu i njene debele butine.

Mali si ti za nju. Rusija je to.

Samo kad bi smršala…

Kradom je mobilnim telefonom snimio njene noge. Pokazuje mi fotografiju.

Dobra je, kažem a mislim kako me nijedna fotografija ženskih atributa odavno već nije preobrazila. Možda zbog toga što ljudi umiru bez potrebe, bez nužde.

A noći sa seksom bez svesti samo su odlaganje samoubistva.

Slušaj, rekoh mu, ostavi mi onaj čamac za svaki slučaj do proleća tu kod tebe. Posle ću možda da otplovim sa njim bilo gde.