Ona vremena kada si
lovio vilinske konjiće
u bašti iza kuće
dok je Sunce prskalo
po stabljikama suvog maka
kao vatra požara.
Ona vremena kada si
bronzanog tela bosonog
preskakao iz dečačke obesti
drvenu klupu i astal
na kome se riblja krljušt
belasala poput svetla koje
se prelama u staklenki
iz koje si sisao vodu
po dolasku sa plaže
pune devojaka
kojima je rečna mahovina
tek rasla ispod pazuha
i drugde.
Ona vremena
kad nisi mislio na utehu
i ljubavi koje su ti dale sve
kroz svoja zelena tela.
Ne pitaš gde su.
Ona vremena
velikih jednostavnih ljubavi.
Ona vremena
koja bi trebalo sada
zlatom odvojiti
od ovog vremena
jer zlato ne rđa
i ništa ne vidi
kao glava zabodena u pesak
ove noći.
Sad su tu nove žene
kao prirodne pojave
koje dolaze i odlaze
mraz kiša sneg uostalom
kao i one za koje si mislio
da nikad neće otići
iz tvog života
a otišle su
što je očigledno dobro
jer znaš sasvim jasno
da si ti tu još.
Нема коментара:
Постави коментар