MILAN TODOROV: SPORI POČETAK

Trebalo je da podignem novac sa računa u banci. Pošto nisam voleo šalteruše, te mlade komotne ženske čija pojava ne nudi nikakva obećanja jer samo čavrljaju o rekreativnim stvarima dok užasno sporo petljaju po tastaturi kompjutera, odlučio sam da odem uveče i podignem novac sa bankomata.

Bankomat je donedavno bio napolju, ali je pre izvesnog vremena smešten u predvorje banke, zaštićen blindiranim vratima.

Ukoliko želite da uđete morate da provučete bankovnu karticu da bi se sigurnosna vrata otvorila i omogućila vam ulaz u zonu za spoljne klijente.
Sve ovo je prilično ponižavajuće, jer ste sve vreme na oku nevidljivih kamera.

Uradio sam kako propisi nalažu, ali se vrata nisu otvarala. Pretpostavljao sam da se to dešava kada ima nekog u bezbednom prostoru da bi klijent imao osećaj privatnosti. Pogledao sam unutrašnjost osvetljene uske prostorije sa dve mašine, ali nisam primetio nikoga.

Uvukao sam, sada pažljivije, karticu u ovaj otvor za provlačenje koji tako neumoljivo liči na mehanizam za oštrenje noževa – ali ništa se nije dogodilo.

Ostalo mi je da čekam.

Posle par minuta, vrata se naglo otvoriše. Neki dečak od desetak godina, malo zbunjen, rekao mi je da slobodno uđem.

Ušao sam i osvrnuo se. Pored mašine na kojoj je pisalo Isplata stojao je drugi dečak, nešto stariji, sa jakim crnim nausnicama u urezanim farmericama i nespretno ali žustro gurao plavi pravougaoni karton u otvor za kartice.

Posle nekoliko grubih pokušaja rekao je:

-Opet neće.

Možda nisi dobro okrenuo karticu.

Pogledao me je u stilu Ko je ovaj. Ipak je pokušao ponovo. Karton je sada ulegao gde treba, ali aparat nije želeo da isporuči traženu svotu.

Možda nisi ukucao valjan pin, hrabrio sam ga.

Ukucao je ponovo sa nervima koji su igrali na njegovim slepoočnicama. I, ponovo ništa.

Mogu da ti pomognem, upitao sam starijeg.

Pogledao me je drsko.

Zatim se povukao u ugao, gde je stojao mlađi. Čuo sam ih kako šapuću nešto nerazgovetno. Ličili su na male provincijske boksere u uglu improvizovanog ringa.

Boksovao sam kao mlad, doduše sasvim neuspešno. Odustao sam posle jednog slučajnog nokauta na vežbama. Pao sam na drveni pod. Ništa mi se nije vrtelo u glavi, kako mnogi pretpostavljaju. Činilo mi se da sam opijen nekim anestetikom. Sve oko mene bilo je savršeno belo tako da su me bolele zenice.

Sad sam se osećao isto. Očekivao sam da jurnu na mene čim mi aparat izbroji traženu svotu.

Sačekao sam trenutak pre nego što sam potvrdio iznos. Mašina je počela da broji novac. Momci su se meškoljili. Potražio sam pogledom skrivenu kameru na plafonu. Nisam mogao da je uočim.

Uzeo sam novac. Zatim sam ga vrlo sporo i vrlo pedantno prebrojao i složio u spoljašnju pregradu novčanika.

Pitao sam se zašto to radim.

Zašto se izlažem prilično mogućem riziku?

Ličilo je na film.

Poželeo sam da ne moram više nikuda da idem.

Ti dečaci na pragu odraslog doba, znao sam isuviše dobro, nisu bili sasvim čisti. Ne znam na čemu su bili. Osećao sam srodstvo sa njima u neshvaćenosti da pronađu svoj svet iako su prilike naizgled tu, pored.

Izašao sam bez pozdrava.

Jebi se, doviknuo je stariji, onaj sa poluofarbanom kosom.

Napolju je zujao grad spreman da me preuzme.

U kolima žena me je nepomično čekala da krenemo.

Mladići su ostali tamo iza neprobojnog stakla. Stojali su tako kao između mogućnosti i nemogućnosti. U mladosti su uvek ta mesta koje tražiš. Ćutke. Za sada bez saznanja da će priča jednog dana biti zamena za stvarni život.

Zastao sam kraj bočnog prozora kroz koji se mogla videti unutrašnjost banke. Stariji dečak je udarao nogom u čarobnu mašinu iskrivljenog lica dok je mlađi držao spoljna vrata nogom da se ne zaključaju automatski na zvuk alarma.

Gde si? Zadržao si se dugo.

Pusti me sad i ti. I još: Ne treba da brineš. Sve je u najboljem redu. Uspon i pad. Samo to.