paradoks

  Milan Todorov U POZORIŠTU U ranoj mladosti gotovo dečaštvu imao sam druga čija je majka bila glumica u Srpskom narodnom pozorištu u koje bi me on uvodio na probe i predstave. Ne sećam se više njegovog lika. Siguran sam da se ni on ne seća više mene. Podlegli smo novim zbivanjima. Pamtim samo da je bilo vrlo uzbudljivo kriti se od redara koji su tražili karte gledati ljude koji su menjali imena na sceni. Ponekad bismo gledali balet premda se još nismo zanimali za žene govorili smo šta govorili šaputali smo i lagali kako je devojka sa dugim nogama nesrazmerna. Bili smo netrpeljivi što je svojstveno mladosti. Zatim smo se ne znam kako i zašto razdvojili. Ne znam od čega. Ne znam ni šta nas je spajalo. Iluzija života Drugačiji svet Ili likovi sada naši rasuti nad lepotama i strahovima nestajanja.

  Milan Todorov OKO Uzmi šaku zemlje sa 10 do 15 santimetara dubine. Ako ti se lepi za prste još je hladna i mokra. Ako se mrvi ali ne zadržava oblik kad je stisneš - još nije spremna ta tvoja mlada. Ali kad se pojavi miris sladak, malo nestalan miris a ne ustajao i vlažan, to je miris života, to su oni spori dobri drhtaji trenutaka  kao dobri komadi hleba u detinjstvu kao čaša koja te još mimoilazi kao žena o kojoj si maštao zimi kada ti je bilo potrebno nešto što leči... pa tvoja stara reka razbacana drva doneta plavom i daščare divljih kafanica tu gde je bolje biti zbog  modrog plavog oka neba.

  Top 10 srpskih pripovedača 21. veka 1. David Albahari Iako je započeo ranije, njegovo najvažnije pripovedačko delo ulazi duboko u 21. vek. Minimalizam, misaona gustina, savršeno oblikovana kratka forma. 2. Vladimir Tasić Precizan, intelektualno zahtevan, bez viška reči. Njegove priče su misaoni aparati – hladne, ali duboke. 3. Jelena Lengold Majstor kratke forme: psihološka preciznost, ironija, tiha emotivna napetost. Njene priče imaju jasnu strukturu i trajanje. 4. Vasa Pavković Jedan od najpouzdanijih savremenih pripovedača. Bez manirizma, bez teatralnosti – stabilan, ozbiljan, estetski dosledan. 5. Milan Todorov Autentičan glas introspektivne, senzualno-misaone pripovetke. Njegove priče rade na finim pomeranjima svesti i percepcije, ne na zapletu. 6. Srđan Valjarević Kratka forma mu je prirodno stanište: jednostavnost, blaga ironija, egzistencijalna praznina bez poziranja. 7. Dragan Velikić Iako prepoznat po romanima, njegove priče nose snažnu memorijsku i reflek...

  Milan Todorov U CVEĆARI Prelazeći most preko Dunava videh da se na zapadnom nebu opet gomilaju tamni oblaci. Na radiju su govorili o pogoršanju vremena i ponovnom povratku zime. Parkirao sam auto ispred starovremene cvećare na nekadašnjem korzou. U radnji su dve žene sedele kraj male grejalice. Jedna je hitro ustala i pitala šta želim. Rekoh: prve lale. Ali, nisu ih imali. U tom trenutku ušao je stariji mršavi čovek vrlo uglađenog ponašanja i rekao da želi korpu. Kakvu, pitala je vragolasto prodavačica. Korpu cveća, a ne da mi vi date onu korpu. Prodavačica se toplo nasmejala. Starac se uspravio u pukotinama njegovih suvih očiju pojavilo se nešto kao muški ponos ako tako nešto odista postoji. Izašao sam vrlo pažljivo skoro nečujno kao neko ko ne želi da probudi spavača.

  Milan Todorov TRI JABLANA I JEDAN ČAMAC Poznavao sam njegovog oca bolje nego njega, sina, ambicioznog u pojavi i nesigurnog u razgovoru. Otac je bio omanji rastom, gegav ali stamen muškarac u srednjim godinama sa tamnim naočarima velike dioptrije. Bio je strastveni ribolovac, kao i ja svojevremeno, prilično kratko, ne duže od deset godina u punoj mladosti. Sa čamcima smo se otiskivali iz Dunavca ka čuvenim mestu za ribolov koje smo zvali Tri jablana. Jablani su nekad rasli uz reku, ali je Dunav spirao obalu, polako i strpljivo i oborio ih u svoju vodu i duboki pesak. Setio sam se i nepogode u kojoj sam učestvovao sa njegovim ocem. Pecali smo mirno, bez reči, do podneva a onda je niotkuda zaduvao jak severni vetar, podigao talase, koji ne behu naročito veliki ali su se kovitlali i međusobno sudarali stvarajući kovitlace mutne vode, a nebo se sasvim suzilo i sve se to dešavalo u silovitom trzaju prirodnih sila i njihovoj slepoj volji. Sedeli smo svako u svom malom plastič...

  Milan Todorov DOLAZAK Noći postaju kraće ali se broj zvezda na nebu uvećava po nejasnim pravilima. Više se ne čuju zvuci koji čovekove dnevne dileme ostavljaju po strani, zvuci u daljini kao nekad kada si po njihovom glasanju mogao da odrediš koliko si mlad. Sve ima svoju cenu. Nešto kao dobra stara večnost. I sada moraš da se navikneš da putuješ u nepoznatom smeru bez sopstvene odluke poput slepog putnika na brodu koji se krije jednako udaljen od kopna sa koga beži i kopna kome teži.

  Milan Todorov KATANCI U izlogu prodavnice u šoping molu videh lutku obučenu u braon vrlo kratku i vrlo uzbudljivu suknju i marinski plavu pletenu košulju preko koje beše prebačena jakna boje trule višnje. Pošao sam dalje misleći kako se pogledi na lepotu žena menjaju i kako to nije lepota nego vera u lepotu poput vere u proleće u čistu želju u kupanje u prljavom Dunavu u hodanje preko mosta koji ah spaja katance zaljubljenih parova na svojoj ogradi. Uvek sam pokušavao da ih zamislim. Svadba sa lokalnim harmonikašem koji pred zoru trpa ohlađene krmenadle u harmoniku i obavezna polna ljubav posle svečano napornog dana. Otišao sam a veštačka inteligencija mi je predložila samoodržanje.

  Milan Todorov ODLOMCI Svojevremeno a ne tako davno, imao sam običaj da pišem svakodnevno bar jednu ili nekoliko stranica proze. Sada to više ne činim. Znam da grešim. Redovno pisanje je poput oživljavanja bezličnog dana. Umesto toga sada pišem u odlomcima jer dani zemaljski sve su mi kraći. Možda zato pišem sve manje u sve manjim poglavljima koja liče na zimske saksije u kojima su suve lukovice za koje nisi nikad siguran da li će oživeti. Na aerodromu u Amsterdamu svojevremeno kupih lukovice čuvenih holandskih lala. Zurio sam u njih jednu celu zimu čekajući da procvetaju, uzalud. Sada ih gledam u marketu, nevino raspupele. Gde sam pogrešio u najboljoj nameri? Pisanje je kao cvetanje: samoodržanje. Ali šta ostaje iza lala šta iza nas boja očiju plavih ili crnih nečiji osmeh koji kaže da bi život mogao da bude samo odeljak nešto između molitve kasne, uvek kasne i različitih poruka koje se roje u tvojoj glavi.

Milan Todorov BANATSKI SANDUK Na tavanu sam našao stari dobro očuvan visok i uzak drveni sanduk u kome su moji roditelji dolazeći iz banatskog severnog sela sa imenom anđela u grad u slamu ušuškali porcelanske skupe i tanke tanjire da se na polupaju. Prošlo je od tada bezmalo sedamdeset godina. Tanjiri su razbijeni. Slama razvučena Paučina se ugnezdila u još jakim ramovima sandučeta za vozni transport. Skinuo sam ga sa tavana i dugo gledao ne znajući šta da radim sa njim. A sigurno je i on posmatrao mene. Oboje smo bili obeleženi prošlošću. Ono što ja učinim njemu i on će u nekoj reinkarnaciji ljudi, predmeta i njihovih duša, slutim, učiniti meni. Da ga zaboravim nisam mogao jer bih, rekoh već, zaboravio sebe nekadašnjeg a zatim i sadašnjeg. Sanduk sada stoji uz peć u kuhinji. U sanduku su drva. Ili to nisu drva nego rascepljeni delovi stabla na kome je trebalo da izrastem neranjiv a nisam i  često   još sanjam  putovanje lađe ...

  Milan Todorov GRAD, SMRZNUTA PTICA Noćas ne volim svoj grad. Ovaj grad koji postaje sve manji a šireći se bez mere i smisla. Gde da založiš svoju glavu u gradu u kome su večernja svetla usukana a crkvena zvona smanjuju vreme života, grad iznad koga se vidi oblačni mesec, baba na biciklu koja namerno preči put kezeći se samrtničkim kezom, pa policajac udvorica u svetlu zebnje i neizvesnosti plus ta spljoštenost reke ispod mostova večeras i najzad preparirani pogledi sredovečnih žena jednom davno ulovljenih kao trofej žena koje još samo proveravaju moguću a uzaludnu dopadljvost. Kuda iz grada koji ostavljen ostavlja. Kako bih voleo da mu poverujem. Ali ništa nije pomereno u toj poziciji tihog sramnog stagniranja sa povećanom sedatacijom sa smrznutom pticom divljim golubom koga videh na obodu puta dok sam izjutra ranio u njega u minijaturu izdaje svemira u koji još jedino polagah nadu.

  Milan Todorov LISIČJE VREME Ne mogu reći da mi je bio prijatelj. Naročito ne da mi je postao prijatelj, Ali, znali smo se iz najranijih dana. Bio je mlađi od mene, ali to tada nisam opažao, jer je bio mnogo razvijeniji od svojih vršnjaka i, na neki način, bio im je uzor. Imao je tvrd pogled, sasvim netipičan za sedmogodišnje ili osmogodišnje dečake. Tada je bio na ivici da postane kriminalac. Ne znam šta se u međuvremenu, kada ga nisam viđao, promenilo. Prošlo je mnogo godina. Možda dvadeset, možda trideset. Slučajno sam ga sreo u mestu gde smo odrasli. Išao je lagano, malo pognut, podgojen a ispod ruke držala ga je lepa visoka žena. Ne znam da li je tačna tvrdnja da parovi vremenom, usled zajedničkog života, počinju da liče jedno na drugo; nisam siguran. Ali postoji svakako neki uticaj. Njegova žena je dobro delovala na njega. Bio je primiren, možda čak i potpuno smiren. Zastali su i pozdravili smo se, čak smo se i rukovali. -Ovo je moja supruga – re...