МИЛАН ТОДОРОВ: СРЕЋНИ БРОЈ 7

СРЕЋНИ БРОЈ 7

- Не мораш да идеш далеко да би ме пронашла.

Лифт се кретао малтене бешумно. Учинило јој се да је ту реченица изговорио човек у лифту само у њеној глави. То је било сасвим могуће. Напољу је било ветровито и једнако хладно. Утрчала је у лифт у последњем тренутку. Иначе, не ради тако. Увек најпре погледа да ли некога има у њему. Уколико нема, улази. Воли самоћу лифта. Тиху музику из невидљивих звучника. Овај пут, музике није било или је била заглушена тоновима зграде.

У огледалу у лифту видела је леђа неког мушкарца. Био је плећат и таман.

Човек је стајао насред лифта и морала је да се угне да би заузела место поред дугмади за покретање.

Ишла је на седми спрат.

Волела је да стисне црно дугме на коме је писала бројка 7, иако је становала на броју 6.

Седам је сматрала за свој срећан број.

Када се окренула, човек у лифту јој се насмешио.

Тргла се. Није желела никакве интимности са непознатим људима, чак ни кад су оне, као сад, можда биле само ствар грађанске културе.

Имала је добар разлог за такво понашање. Била је разочарана у свој избор мушкараца. Чинило јој се као да се стално спотиче са њима.

Лифт се, овог пута кретао изузетно споро. Био је то стари лифт у старој згради. Ни она није више била млада. Имала је близу шездест, али волела је да тврди да је у средњим педесетим годинама. Веровала је да има алиби. Изгледала је много млађе. Била је витка, ишла трипут недељно у теретану и облачила се као млада девојка.

Ваздух у лифту је био устајао. Човек се дискретно накашљао а она се, као и сваки умишљени болесник, још више сабила у свој угао.

Одавно није била овако узнемирена.

Да ствар буде гора лифт је одједном почео да се љуља.

Осећала је како јој трну стопала. Однедавно је почела да осећа те трнце и није им знала узрок. На интернету је прочитала да је могући разлог за трњење лоша циркулација у периферним крвним судовима. Уплашила се. Престала да носи штикле. Не желим да умрем од срчаног удара као моја мајка.

Погледала је иза себе. Опет се насмешио као да жели да је охрабри.

Са првим познанствима је, помисли, увек тако. Мушкарци дају све од себе само да би имали тебе, а после… После, оду.

Одлучила је да га више не гледа.

Али у лифту је било некако напето и чинило јој се да је њена одлучност помало неумесна.

У једном тренутку светло у лифту је затрептало као да ће се угасити.

Шта ако останемо заглављени у мраку, помислила је.

Чуле су се сајле које су лифт вукле горе и доле. Цвилеле су.

Лифт се затресао и стао.

После неколико секунди је нагло полетео навише.

-Од оваквих лифтова човек може да остане без бубрега - рекао је непознати мушкарац.

Није му одговорила иако јој се свидела његова критика лифтова у овом граду.

-Већ ми се то догађало - рекао је човек. – Не плашите се, ништа страшно. Док цима, добро је. Има контакте.

Какве контакте, мислила је. Не желим никакве контакте, после последњег атерирања.

У лифту се после тога одједном зачула музика. И са плафона је прострујао свеж мирис.

Ливада после кише, помислила је.

Мушкарац као да јој је читао мисли.

-Лепо је, -рекао је једноставно. -После свега, ипак је лепо.

Шта он зна о фрази „после свега“, питала се. Али, шта ако је и он имао то „после свега“ или управо доживљава тренутак после свега? На крају крајева, „после свега“ може да буде баш сад.

Али, чудновато, у малом простору лифта са тим мушкарцем осетила је олакшање јер беше помислила да је близу смрти, да ће се лифт откачити и да ће она и он пропасти у бездан старе зграде и погинути.

Погледала је још једном у правцу сапутника.

Гледао је изнад ње, негде у даљину и имао замишљен поглед.

Можда тражи извор музике у лифту, помислила је. А затим: зар сам незадовољна што ме не посматра?

Погледала га је слободније.

Био је тамнокос и имао бледо лице интелектуалца.

Имала је одлично памћење,али сада није могла да се сети одакле зна то лице и њеног власника. Шта би се променило да знам, помисли? Затим: можда је добро што не могу нигде да га сместим. То је први корак ка бекству од прошлости. Било како било, одлучила је да не копа више по својој прошлости.

У музгавом прозорчету лифта сада се појавила нека обесхрабрујућа светлост и лифт се коначно зауставио.

Одједном је све деловало тако далеко.

Окренула се.

Човек је ћутао и гледао у командну таблу на којој је бљескао број седам.

Отворила је врата и изашла у полуосветљен ходник.

Застала је да потражи кључеве у ташни. Притом се савила у струку. Мушкарац је сада пиљио у њен деколте. Осећала је то неким чулом. Помислила је: па шта, али се за сваки случај, из пристојности намрштила.

-Лепа си, -рекао је тихо човек пре него што је лифт цимнуо на горе.

Није то био позив на љубав. Није то било ништа ново. Једноставно му је излетело, мислила је. То се дешава мушкарцима у неким годинама када помисле да је младост прошла и да стиже крај.

Када је сишла на свој спрат, откључала је брзо врата, ушла, закључака их и чучнула на под.

Дрхтала је скупљених ногу опкољена меланхолијом. Знала је тај осећај од ране младости: почетак јануара и наступање једноличних дана, све до пролећа и мало још.

Затим је устала и подгрејала ручак од јуче. Ма шта од јуче? Тај гулаш је био од прекјуче. Сетила се старе апотекарке коју је сретала у шетњи. Баба, можда ипак није баба – помисли – имала је око осамдесет, шетала је два мала бела пекинезера и тако, шетајући, обично кејом поред реке, рекла јој да кува обична стара јела, пасуљ, гулаш, слатки купус.

-Кувате за два дана, - питала је.

Стара је простодушно одговорила:

-Какви! За три дана.

Иста сам, помисли.

Али, она бар не оптужује себе. А ја то чиним.

Изненада зазвони телефон. Фиксни.

Ко то може да буде. Одавно ме нико није позивао на стационарни. Чак сам мислила да сам га одјавила.

Подигла је слушалицу црвеног телефона опрезно.

-Да?

-Извините, што зовем. Испао вам је новчаник у лифту приликом изласка. И ја сам касно приметио. У њему су сви ваши документи. Тако сам сазнао како се зовете и у телефонском именику нашао овај број. Желео бих да вам вратим новчаник, али не знам како.

Био је то глас мушкарца из лифта.

Није била сигурна да је изгубила новчаник.

-Сачекајте само тренутак - замолила га је.

Пожурила је у ходник. Њена црна ташна висила је на чивилуку. Отворила је ташну брзо и одмах видела да јој заиста недостаје новчаник. Вратила се до телефона.

-Невероватно – узвикнула је. – Читали сте моје документе.

-Не - рекао је. - Само сам погледао вашу личну карту да бих знао коме да се обратим. --Тражио сам вас на седмом спрату, али нико не зна за вас. Све сам покушао.

-И погледали сте место рођења, годину и тако даље?

-Не знам. Можда - рекао је. -Али зар је то важно?

-Ја сам медицински радник. И знам шта је етика и дискреција.

-Лекар сте?

-Не, сестра односно медицински брат, али зар је то важно?

-Где хоћете да вам оставим ваш новчаник?

Тишина.

-Не знам како да вам уручим тај новчаник.

Спустила је слушалицу.

Скиула је све са себе и отишла у купатило да би гардеробу згужвала у веш машину. Подесила је програмер на фино прање.

У купатилу је огрнула плави баде мантил, мало избледео.

Вратила се у собу.

Пришла телефону и окренула број са кога је добила последњи позив.

Звонило је дуго.

Нико се није јавио.

(прича је објављена у збирци РУСКИ ЧАМАС, ИП Адреса, Нови Сад, 2025.)