RATKO DANGUBIĆ: LICIDERSKO SRCE KOJE NIJE STIGLO NA VAŠAR

RATKO DANGUBIČ

 LICIDERSKO SRCE 

I.

Ja sam mali komadić ogledala, ugrađen u licidersko srce koje nikada

nije stiglo na vašar. Majstor Vaso, almaški zanatlija i čovek čije su

ruke mirisale na šećer, na kišu i na duvansku prašinu, lepio me je

polako, kao da u mene stavlja sećanje koje ne sme da se polomi. Iz

njegove skromne radionice, skrivene među dvorištima Almaškog

kraja, širio se miris karanfilića i nečeg starinskog — miris od kog bi

prolaznicima na tren omekšao pogled.

Trebalo je da budem poklon, mali svedok ljubavi, okačen na zid

nečijeg doma ili mladosti. Ali ostao sam u izlogu — kao pitanje bez

odgovora, kao rečenica bez tačke. Kad si ogledalo, vidiš više nego što

želiš. Kad si napuklo ogledalo — vidiš i ono što drugi ne smeju.

Postoje trenuci kada tišina progovori. U mojoj tišini, čulo se sve.

II.

Vasina radionica nalazila se na početku jedne od krivudavih uličica

Almaškog kraja, tamo gde se senke mešaju sa slavskim dimom, a

jutra imaju ukus stare vojvođanske melanholije. Zimi se vrata nisu

sasvim zatvarala, a leti se prašina lepila za stakla kao tanak sedefni

pokrivač. Police su bile nagnute, kutije istrošene, boje razlivenih

ivica. Ipak, u tom haosu svaki predmet imao je svoje mesto: pored

svakog srca stajao je konjić, pored svakog konjića bočica vanile,

pored svake bočice — neka odložena priča.

U fioci je ostao Vasov rukopis: dve verzije jedne iste sudbine, pisca u

pokušaju, koje nije stigao da spoji. Treću sam dopisao ja, jer ogledalo

pamti ono što čovek izbegava da napiše. Almaški kraj umeo je da

sluša. Ja sam umeo da pamtim.

III.

Lana Živković prolazila je ulicom kao neko ko se vraća sebi kroz tuđe

prozore. Montažerka filmova, a u suštini — montažerka sopstvenog

života: rez na mestu radosti, rez pored straha, rez preko nečega što je

davno napustila. Stala je pred izlog onako kako se staje pred sudbinu

koja uvek zakasni.

U njenom licu videlo se sve što nije stiglo da sazri. U njenom vratu —

sve što je želela da zaboravi. U njenom dahu — ime od kog je bežala.

Kad je dotakla staklo, izgovorio sam to ime. Nisam ga birao. Samo

sam ga odrazio.

Pobegla je. Uvek bežimo od sopstvenog odraza. Nikad od tuđeg.

IV.

Isidor Pavlović dolazio je u radnju kao u skrovište. Bio je novosadski

pesnik i šetač, čovek koji je znao ime svake kapije u Almaškom kraju,

ali ne i ime sopstvene tuge. Govorio je kratko, a u očima nosio guste,

nepregledne rečenice.

Jednom je rekao: „Lik iz moje pesme me je napustio.“

Tada sam prvi put video pukotinu u čoveku. U njoj je stajala senka

koja mu je izmakla. U drugoj verziji rukopisa Vaso je zapisao: „Lik ga

je ostavio jer je postao veći od pesnika.“ Isidor je to znao. Zato je

gledao u mene kao u krivca.

V.

Elvir se nije rodio iz reči. Nije nastao iz mašte. Nije ispisan mastilom.

Elvir je nastao iz pukotine. One noći nad Almaškim krajem, dok je

kiša padala tiho, ravnomerno, kao da spira sve što Novi Sad pokušava

da sakrije, pred izlogom se ukazao muškarac — visok, tamnook, sa

mirnoćom nekoga ko nije odavde, a zna svaki ćošak kao da je tu

oduvek. Koraci su mu bili laki, bez težine. Nije imao senku. Nije

imao prošlost koju sam mogao da vidim. Stao je preda me i zagledao

se u moje napuklo ogledalce kao da u njemu stoji karta koju dugo

traži. Tada sam shvatio: Elvir je spoj onoga što je Isidor izgubio i

onoga što je Lana ostavila.

Prišao je izlogu kao čovek koji zna da je tek sada postao stvaran.

VI.

Jedne večeri, kada je vazduh mirisao na lipu i kišu, Lana i Isidor sreli

su se pred radnjom. Njihove senke preklopile su se — kao dve istine

koje se dugo izbegavaju.

„Ovo mesto me je pozvalo“, rekla je.

„Ovo mesto je izgubilo ono što sam ja izgubio“, rekao je Isidor.

Kada su pogledali u izlog, ja sam im vratio Elvira. Ne kao ime. Ne

kao lik. Nego kao mogućnost. Tišina je tada progovorila. I svi smo je

čuli.

VII.

Vaso je nestao tiho, kao tanak oblak dima iznad šporeta na drva.

Radnja je zatvorena, prašina pala, a ključevi ostali u bravi kao

poslednje „zbogom“. Grad ga se nije setio. Ali u pričama koje je

ostavio — sve je ostalo.

A ja sam ostao u izlogu. Napuklo srce u napuklom kraju. Ali srce koje

pamti.

VIII.

Godinama kasnije, ostao je samo trag: izbledelo drvo, izlog koji

nikome ne pripada, senka koju ljudi ne primećuju. Jednog popodneva

stala je devojčica ispred mene.

„Mama“, rekla je, „ovo srce je živo.“

„To je samo staro ogledalo“, odgovorila je majka.

„Ne“, rekla je devojčica. „On me je pogledao.“

I ja sam znao: jesam.

Od tog dana nisam bio samo napuklo srce.

Postao sam odraz koji čeka.

IX.

Mnogo kasnije, toliko da se promenila i svetlost nad Almaškim

krajem, ugledao sam ga opet — Elvira. Stajao je pod starom lipom na

uglu, tamo gde se uvek čeka neko ko nikad ne dođe. Imao je isti

pogled, istu tišinu — ali nešto novo u ramenima: pripadanje. Prišao je

izlogu.

„Znao sam da ćeš ostati“, rekao je tiho.

U njegovom odrazu ugledao sam Laninu senku i Isidorov dah. Ne kao

ljude, već kao tragove koji su se zalepili za njega.

„Nisam nestao“, rekao je. „Samo sam postao ono što je od mene

tražila tišina.“

Položio je dlan na staklo. Napuklina je zasijala.

„Almaški kraj je mesto gde priče prežive“, šapnuo je. „A ti si prva

koja me je rodila.“

I otišao je uz ulicu. Bez žurbe. Kao čovek koji zna da ga na svakom

uglu čeka neka verzija njega samog. Ja sam ostao u izlogu. Ali prvi

put — nisam bio sam. Jer ponekad likovi ne napuste pisca. Ponekad

pisac napusti lik.

A lik ostane da šeta Almaškim krajem, noseći sve naše neizgovorene

rečenice.

X.

Prolećna noć je stigla tiho, na prstima, kao da se boji da probudi

uspavane kuće Almaškog kraja. Miris vlage i zemlje mešao se sa

mirisom rascvetalih višanja, a ulična svetlost padala je bledo, kao da

ne pripada ovom svetu.

Te noći, izlog je bljesnuo. Ne od svetlosti ulice. Od svetlosti iznutra.

Po prvi put, video sam sebe kako se umnožavam: desetine odraza,

stotinu, hiljadu. Svaki je imao drugačiji izraz. Svaki je govorio nešto

što ja nisam umeo. Između odraza pojavila se senka — fina, nežna,

kao dah.

Bio je to Vaso. Ne u telu, ne u glasu. U prisustvu.

„Nisi zaboravljen“, rekao je, a ja nisam znao da li to šapuće meni ili

gradu. U tom času, kroz izlog sam video sve ono što sam godinama

čuvao: Lanu u trenutku kad je shvatila da se ne može bežati od

sopstvenog glasa. Isidora u trenutku kada je pokušao da napiše

poslednju strofu. Elvira u trenutku kada je prvi put postao stvaran.

Sve njihove tišine prelivale su se preko mene, kao voda preko

kamena. A onda — nešto se pomerilo.

Iza mene se otvorila pukotina. Mala. Tanka. Ali dovoljno široka da iz

nje izleti varnica. Iz nje je izašao glas.

„Hoćeš li da kreneš?“

To nisam bio ja. Bio je to moj odraz. Onaj koji je uvek ćutao.

„Kuda?“, pitao sam, iako nisam umeo da govorim.

„U grad. U noć koja te čeka. U priču koju nisi završio.“

I tada — zid radionice se pretvorio u kapiju. Ne u kapiju od drveta. U

kapiju od svetlosti.

Almaški kraj disao je sporo, duboko, kao starac koji se priseća svoje

mladosti. Kuće su šuštale od uspomena, ulične ploče svetlucale su kao

da pamte sve korake koji su po njima prošli. Prešao sam prag. Prvi put

— nisam bio ogледало. Bio sam priča. A Novi Sad me je prihvatio,

kao što se prihvata izgubljeno dete koje se najzad vratило