MILAN TODOROV: NA RATIŠTU

 

Milan Toddorov

NAPUKLINA

U svom prvom i, po njemu, najboljem romanu „Za crnom devojkom“ na samom početku Tišma kaže da je za vreme rata bio „otrgnut od svog prirodnog razvoja“.

Ali, šta bi bilo kada nas život ne bi gurao u događaje u kojima ne želimo a, iz nekog, često neodrživog razloga – ipak učestvujemo?

Nedostatak iskustva čoveka ponekad više obeleleži nego ono samo.

A na iskustvo najjače deluju neočekivanosti i nedoslednost onih u čije poverenje si verovao do trenutka iskušenja.

Bio je rat.

Na radiju su puštali patriotske pesme.

Sa ekipom novinara koju je predvodio šef stanice, jedan izgledom patrijarhalan čovek, doskorašnji direktor palanačke gimnazije, boravio je tog dana u ratnom području, na, kako se to govorilo, radnom zadatku na terenu.

Obučeni u toplu i udobnu odeću dobijenu za tu priliku koju su nazivali ratnim zadatkom, skoro da su se osećali razgaljeno. Ipak, kako su se približavali krajnjem cilju a to beše neko selo, tačnije kraj sela, sa dubokim kanalom ispred poslednjih kuća za odvod viška vode sa polja raspoloženje im je splašnjavalo i ustupalo mesta nelagodi pomešanoj sa strahom ne toliko za svoj život - jer čovek uvek misli da će se izvući, neznano kako, makar samo on, što je najvažnije - nego bojazni od toga da će njihov strah biti vidljiv, uočen, pa i ismevan i prepričavan po povratku u redakciju.

A sve to, ta zamešateljstvo osećanja nade i straha značilo je samo da je rat tek na početku, pa se, razumljivo, nije moglo znati koliko će trajati ni kako će se završiti. Verovali su da to stanje, prevrnuto i već neprepoznatljivo a vidljivo u spaljenim kućama pored puta kojim su prolazili ili porušenih strujnih dalekovoda može biti samo premišljanje i da će svi, na obema stranama, vojnici, političari pa i oni, reporteri bez granica kako su voleli da se nazivaju, to shvatiti i vratiti se svojim redovnim, makar i do zla Boga dosadnim ali mirnim i sigurnim poslovima.

To se dogodilo u velikoj trpezariji nekog zadružnog imanja. Pozvao ih je an ručak nadmeni komandant mesta u širokoj maskirnoj uniformi, neki, kako se predstavio vojvoda Šušnjar. Bio je to bradat krupan muškarac četrdesetih godina. U trpezariji su zatekli gomilu od dvadesetak slično obučenih muškaraca koji su govorili suviše glasno i pili vino iz velikih čaša koje su im donosile lokalne žene naterane da za ovu priliku služe.

Vojvoda im je naređivao gde ko da sedne. On je sedeo pored šefa stanice. Nije bio pripremljen za ovakav redosled dnevnih događaja i osećao se izdvojeno, kao da nije deo ove poluratne polugozbene scene.

Žene koje su posluživale bile su uplašene kao uhvaćene na prevaru i silom pod pretnjom smrću dovedene ovde da kuvaju i služe pripite paravojnike.

Usred ručka jedan od njih zapeva neku rusku pesmu. Žene su se posle iznetog jela a beše neki gulaš sa testeninom, povukle uplašene mutnim pogledima vojnika.

Vojvoda prekide pesmu i naredi da sve žene izađu iz kuhinje i postroje se ispred dugačkog stola u trpezariji.

One polako i sa strahom u očima, prekrštenih ruku preko grudi, izađoše.

-Čega se plašite – reče vojvoda. – Ko kaže da mi ne volimo Hrvatice? Je li tako, vojsko?

Svi zagraše u znak potvrde.

-Sve ste udate, zar ne – upita, ali to beše više konstatcija nego pitanje.

Bilo je očigledno da uživa u strahu žrtava.

-Da li znate da pevate – upita ih.

One skrušeno, posle malo oklevanja, klimnuše potvrdno glavom.

-Pa pevajte onda, pička vam materina!

Žene su i dalje ćutale.

-Šta znate da pevate? Ili ste mutave – upita ih prezrivo.

Kroz prozor , tačnije kroz pukotine vrata i prozora puzala je poslednja zraka zimske svetlosti.

-Dakle?

Žene su se malo dašaptavale a zatim tiho, skoro nečujno

zapevale: „Ječam žnjale, ječam žnjale, tri devojke zajedno, tri dervojke, tri rođene…“

-Srbkinje – nastaviše uglas vojnici. – Srbkinje,  Kosovke devojke.

-Žene su nastavile:

„Kad su ječam požnjeale

na vodicu dođeše.

Jedna pere, druga kota,

treća blago napaja.“

- Vidite- reče vojvoda. - One pevaju. Kako vam se sviđa.

Šef se pretvarao da nije čuo pitanje.

Vojnici u rasparenim uniformama, mahom pijani, shvatajući da se odjednom postavilo važno pitanje

na tren zaćutaše.

Šef tada, iz nekog mračnog ugla svog nesigurnog šefovanja, činilo se da je shvatio da je ovde, ma koliko to mesto i njemu beše skoro nepodnošljivo za očekivani, poznati poznati ručak bez obaveza, a svakako uplašen, reče, gledajući u njega, svog novinarskog pomoćnika:

-I njegova žena je Hrvatica.

U tom trenutku on pomisli na svog sina.

Šta je on?

Koliko će on u onom što dođe sutra biti nepriznat?

Hteo je da nešto kaže u tišini koja je odjeknula.

Nije znao šta, apsolutno zapanjen podlom, krajnje zlonamernom i, bar u tom okruženju, nepotrebnom izjavom o nacionalnosti njegove supruge.

Hteo je nešto da kaže. Situacija je bila krajnje napeta.

Ustezao se.

Želeo je svoju kuću, svoju porodicu i prag preko koga je prelazio svakog dana ne shvatajući skriveni cilj njegovog postojanja.

-Dobro je – reče vinom već poduhvaćeni vojvoda. – Dobro je, kad nije bolje.

Svi prisutni, bez premišljanja, počeše da aplaudiraju.

Bilo je teško. Ustezao se da ustane od stola.

Ulazna vrata kuhinje behu poluotvorena.

Žene koje su služile vojnike učestvovale su u ovoj tragikomičnoj zgodi.

…

Vraćali su se službenim automobili ka Novom Sadu.

Vozač je ćutao.

Šef stanice se ustezao da počne razgovor o proteklom danu.

Stvari i lica u njemu imala su značenja koja će se tek u budućnosti pokazati.