MILAN TODOROV: JEDNA DOBRA PRIČA

 

Milan Todorov

JEDNA DOBRA PRIČA

Tog jutra čitao sam novinski članak

koji je govorio

o najpopularnijem grobaru

u Britaniji.

Čovek je bio inteligentan

i razmišljao vrlo

izoštreno

bez iluzija

i utešiteljske vere

o životu posle smrti;

ne kao reprizi sećanja

nego o plodnom

grobnom dnu

u kome crvi rade svoj posao

u kome se meso

pretvara u kalcijum i azot

u kome se loj čovekovog mesa

pretvara u gnojivo

jače od ovčijeg

kako je rekao.

Ako je iko znao

taj čovek je znao

šta ostane posle svega

iza nas.

Znao je tajnu

da se na kraju

bez greške

sve prevrne i izgubi

kosti jaki mišići

i žalost drugih koji ostaju.

Zato je testamentom odredio

da kad dođe taj trenutak

bude pokopan bez ploče

samo u zemlju i da se iznad

njegovog grobnog mesta

posadi neko jako drvo

platan ili beli brest

možda kanadski javor

ili najbolje hrast

pa i ariš antarktički

otporan na sve zine

koje će doći.

Želim, rekao je,

da svojom raspadljivošću

svojom truleži

kojoj sam posvetio sve godine

hranim život

makar jednog stabla.

***

Ja sam istog dana

ne pomišljajući,

ruku na srce, na njega,

iz golomrazice dvorišnog

sada nevernog vrta

u toplotu stana

uneo malu saksiju

sa izdankom letošnje

mlade aloje.

Kad sam to obavio

shvatio sam o čemu

se radi u grobarevoj priči.

Poenta: Možda samo

zato što je kao grobar

voleo život

a nikad nije video njegovu

reprizu.