MILAN TODOROV: TRI JABLANA I JEDAN ČAMAC

 

Milan Todorov

TRI JABLANA I JEDAN ČAMAC

Poznavao sam njegovog oca bolje nego njega, sina, ambicioznog u pojavi i nesigurnog u razgovoru.

Otac je bio omanji rastom, gegav ali stamen muškarac u srednjim godinama sa tamnim naočarima velike dioptrije.

Bio je strastveni ribolovac, kao i ja svojevremeno, prilično kratko, ne duže od deset godina u punoj mladosti.

Sa čamcima smo se otiskivali iz Dunavca ka čuvenim mestu za ribolov koje smo zvali Tri jablana.
Jablani su nekad rasli uz reku, ali je Dunav spirao obalu, polako i strpljivo i oborio ih u svoju vodu i duboki pesak.

Setio sam se i nepogode u kojoj sam učestvovao sa njegovim ocem.

Pecali smo mirno, bez reči, do podneva a onda je niotkuda zaduvao jak severni vetar, podigao talase, koji ne behu naročito veliki ali su se kovitlali i međusobno sudarali stvarajući kovitlace mutne vode, a nebo se sasvim suzilo i sve se to dešavalo u silovitom trzaju prirodnih sila i njihovoj slepoj volji.

Sedeli smo svako u svom malom plastičnom čamcu - oba behu crvena, građena u titelskoj fabrici Premiks, malo većoj zanatskoj proizvodnji koje davno nema - i na brzinu, uplašeni sklapali štapove, motali najlone i pokušavali da skutreni u palubici ispod pramca pregrmimo elementarnu nepogodu tako običnu u danima ranog leta.

Bilo je opasno biti na vodi sa svim tim drvećem u njoj i metalnom delovima motora na krmama, jer su uz neobčno jake zvuke grmljavine munje sevale i poput dugih mačeva zabadale se u vodu oko nas.

Čekali smo čas kada će sve proći.

Iznenada on se glasnu i reče da ova alabuka, baš tako je nazvao oluju, samo pokazuje koliko vredi ljudski život, ni manje ni više.

- Ovo je – reče potom – vreme za ribe. I one love kad je najgore.

Zatim je lagano sasvim mirno odmotavao najlon na jednom štapu, proverio mamac, malu ribicu na njemu, i tek tada je lagano, bez užurbanosti koja je karakteristična za strasti, spustio u vodu ispod čamca.

U svom starom izbledelom radničkom mantilu sa znakom propadajuće fabrike Pobeda na leđima izgledao je kao neko ko zna da je slab, ali i da je, za sebe, centar svemira.

Vatrene strele su se sa praskom razletale oko nas raspršene u božjem dahu koji nas je, verovao sam, čuvao.

On je i dalje mirno sedeo u svom Premiks čamcu, povremeno zadizao kragnu na plavoj radničkoj bluzi da se zaštiti od krupnih kapi kiše koje su dobovale po našim leđima.

U jednom trenutku nebo se toliko smračilo da smo se jedva nazirali. Vazduh se zgusnuo. Pod mutnim nebom ugledao sam ogromni crni kišobran koji se raširivao nad nama da nas zaštiti.

Bio je od čvrstog platna, obmotan tankim čeličnim žicama.

Oluja i prejaka kiša su trajale kratko, ali se činilo da se nama koji smo napustili svoje kuće, grad, kopno najzad – tanje mogućnosti da smirimo u sebi , ne samo praiskonski zov lova i ribolova, nego i strast za odlascima, žudnju za neočekivamim malim srećama,

kao i utažavanje želje za tolikim telima koje bi da priljubiš.

Sve, baš sve se u olujama na vodama, uočava jasnije nego na mekom, labavom sunčanom danu.

Moj staloženi sadrug u nevolji, kako je halabuka slabila, izgledao je kao da sa njim i  sa njegovim crvenim čamcem reka teče saučesnički. Ta reka nije bila obična prolaznost, bar ne tada i za mene. Bila je podatna stvar, svakom dobra a to, ta osrednjost svega pa i vode, postajalo je nešto kao uzaludno vezivanje ptica ili repova vilinih konjica tu na obali.

Kad se kovitlac nevremena najzad primirio i mi ogrnuti kabanicama podigli pokisle glave, moj sused je mirno, kao što je sve činio i do tada, sklopio kišobran i počeo da mota najlon na onoj jedinoj pecaljki ostavljenoj u dubini među panjevima, da bi izvadio soma od tri ili možda čak četiri kilograma.

Sada je horizont nad vodom opet bio zlatan.

Otkačio sam se od potonulog jablana i krenuo ka divljem naselju na obali gde sam imao privez za čamac.

Niko me tamo nije čekao.

Žena koja je radila u malom bifeu pri ribarskoj čardi samo je zavrtela glavom kad me je videla.

Shvatio sam da više nisam, ako sam uopšte ikada bio, deo tog sveta voda, krljušti ulovljenih riba, žena koje čekaju na obali ne znajući koga i zašto.

Posle nekoliko nedelja premišljanja dao sam oglas da prodajem čamac.

Sve mi se stopilo u istu sliku; mnogo više tuđih doživljaja nego mojih.

Već je došla zima i ja sam počeo da se predomišljam u vezi sa prodajom čamca.

Onda se pojavio krupan, plav i dobrodušan Mađar, lovac iz okoline Subotice, koje je tvrdio da ga ribolov, koji je on zvao pecaroške ludorije, nimalo ne zanima. On hoće čamac iz koga može zimi u plitko zaleđenoj vodi da lovi divlje patke.

Nije cepidlačio oko cene.

Ja sam mu na to dao i vesla.

- Biće plovaka više nego što stane u čamac, rekao je vedro i na svojoj dugoj prikolici oteglio moj čamac u nepoznatom pravcu.

Osećao sam kao da me već sada boli buduća kolotečina života, istrošeni zubi na predvorju mirne i udobne starosti.

Posle više od dve ili tri decenije na nekoj društvenoj mreži, a beše, ne leto sa toplim olujama, nego zima, videh okačenu objavu sina mog ribarskog brata iz oluje. Objavio je sliku crvenog Premiksovog čamca, još vidljivo očuvanog i stavio potpis da objavljuje rat ledu koji ga je sada okovao.

Posmatrajući sada več nespokojan tu fotografiju imao sam osećaj vremena prošlog, ali i sazrevanja volje i trpeljivosti u mladom nasledniku i ličio sam, samom sebi, na Titanik, jednako potopljiv.

,