MILAN TODOROV: LISIČJE VREME

 

Milan Todorov

LISIČJE VREME

Ne mogu reći da mi je bio prijatelj. Naročito ne da mi je postao prijatelj, Ali, znali smo se iz najranijih dana.

Bio je mlađi od mene, ali to tada nisam opažao, jer je bio mnogo razvijeniji od svojih vršnjaka i, na neki način, bio im je uzor. Imao je tvrd pogled, sasvim netipičan za sedmogodišnje ili osmogodišnje dečake.

Tada je bio na ivici da postane kriminalac.

Ne znam šta se u međuvremenu, kada ga nisam viđao, promenilo.

Prošlo je mnogo godina. Možda dvadeset, možda trideset.

Slučajno sam ga sreo u mestu gde smo odrasli. Išao je lagano, malo pognut, podgojen a ispod ruke držala ga je lepa visoka žena.

Ne znam da li je tačna tvrdnja da parovi vremenom, usled zajedničkog života, počinju da liče jedno na drugo; nisam siguran. Ali postoji svakako neki uticaj.

Njegova žena je dobro delovala na njega.

Bio je primiren, možda čak i potpuno smiren.

Zastali su i pozdravili smo se, čak smo se i rukovali.

-Ovo je moja supruga – rekao je.

-Drago mi je.

-Kako si, stari druže – pitao me je. – Prošlo je već toliko vremena.

Rekoh ono uobičajeno lažno da mi je dobro.

-A vi, odnosno ti -upitah ga.

-Odlično – reče.

-Radiš?

-Radim u Lisju. Grobarije.

-U Lisju – začudio sam se.

-On je predradnik, vodi računa da sve za vreme sahrane protekne u redu – ubaci se u razgovor njegova plava oštrooka žena.

- Ako ti nešto zatreba -dodade on – samo mi se javi.

-Nadam se da neće – rekoh i trgoh se od primisli na groblje.

Nisam ga viđao posle još dosta praznog vremena.

Međutim u životu nema nikakve sigurnosti.

Možda poneko jutro koje te ponese, možda.

Neka senica u zimogorju a ti ne znaš zašto je tu, blizu tebe i tvojih sanja i strepnji sve češćih.

Sanjaš kočije otvorene sa kočijašem sa crnim prašnjavim i od upotrebe olinjalim cilindrom grobljanskog kočijaša.

Nekad.
Nekad je to tako izgledalo, ali je ostalo u tvom sećanju, iako se sve promenilo.

Jer tu je Hitna, tu su urgentni centri koji konstatuju kraj, tu je mladi ljubazni službenik koji ulepšava tvoje umrlo lice.

Sledeći naš susret bio je na nizbrdici koja vodi od groblja ka gradu.

Ja sam, stanujući kraj grobljanskog brda silazio pešice u grad po neke osnovne potrepštine, zabrinut zbog nadolazećeg dana jer sam intuitivno osećao da dolaze sve lošiji dani za mene a on se penjao stepenicama na gore, gurajući dvodelna poljska kolica.

-Na posao – upitah ga.

-Ma ne, palo juče neko drvo i upravnik mi dozvolio da ga isečem i donesem kući da ložim.

-Sahrana nema danas.

-Nema ih već drugi dan, ali počeće opet. To ide u talasima.

-Kako to podnosiš?

-Kao grobljanska lisica.

Nisam ga razumeo.

-Ima ih na groblju?

-Naravno. Gledaju samo kako da one prežive. Ništa drugo.

Prizor lisice koja se snalazi u groblju nisam dugo mogao da izbijem iz glave. U nekim kulturama lisica je simbol preživljavanja jer, po verovanju, može da prevari i samu smrt.

Poznanika grobara izvesno vreme opet nisam viđao.

Međutim, nisam zaboravio ono što mi je rekao o nezainteresovanosti za smrt drugih osim zainteresovanosti za svoju.

Setio sam se i povremeno viđenih ljubavnih parova koji su noću ulazili na groblje i, svakako, a šta bi drugo, parili se na grobovima.

Sve više me je zaokupljala misao da se smrt, ako već ne može da se pobedi, može da se pripitomi.

Noći su postajale kraće a dani duži.

Jedna islužena medicinska sestra koju sam poznavao jer je stanovala u blizini moje kuće, rekla mi je da su to najopasniji dani. Tada, rekla je, đavo kupi sve što može da odnese. Posle, ko preživi, živeće bar do sledećeg kraja zime.

Kad smo se ponovo sreli pozvao sam grobarskog nadzornika da dođe do mene i da popijemo koju čašu vina.

Sledeće večeri pojavio se sa svojom elegantnom ženom koja je nosila buket februarskih lala u naručju.

Pričali smo koještarije, malo pili, malo se smejali bajatim vicevima…

Nisam izdržao i pitao sam ga kao se nosi sa svim tim sahranama.

Rekao je, prilično hladno, da on misli da sve što se stavlja u zemlju jednog dana će ponovo izrasti iz zemlje. Možda ne na tom mestu, ali negde sigurno.

Zatim me je njegova žena iznebuha upitala zašto se toliko interesujem za groblja i sahrane.

-Da li imate dece – upitao sam ih da bih skrenuo razgovor na vedrije teme.

Bilo je to jednostavno, opšte pitanje.

-Nemamo - rekla je grobareva žena.

-Niti ćemo ih imati – dodao je moj prijatelj.

Sutradan rano izjutra idem u Lidl po kućne potrepštine koje se troše sve brže.

Silazeći niz brdo videh iz kola mog poznanika i prijatelja kako sa kolicima hrpa uzbrdo ka groblju.

Na horizontu se videla stara katolička crkva okružena blokovima novih belih višespratnica.