MILAN TODOROV: OSTAVLJENI

 


Milan Todorov

OSTAVLJENI


Voleli smo u isto davno vreme

dve sestre

koje ne behu rođene

nego sestre od tetke.

Tetka je bila razvedena

ali prilično slobodoumna.

Moja devojka takođe.

Njegova je bila povučena

ali ga je prva ostavila.

Nisam ga pitao zašto.

Posle malo vremena i mene

je ostavila moja devojka.

Bile su to sestre koje ostavljaju

mladiće.

Skorašnja vest da je umro

nije me iznenadila.

Video sam koju nedelju pre toga

kako visok i tanak kao svilen konac

ide velikim tržnim centrom.

Lelujao je u njegovim hladnim

staklima

ostavljen još jednom

iako je od rastanka sa

onom sestrom

prošlo bezmalo pola veka.

Nikad nismo pričali o tome.

Bili smo, jednostavno,

oni koji se uče da savladaju

ostavljenost od žena

koje smo voleli kratko

kao porok

od koga se zalečiš

ali se ne izlečiš za

ovog života.

Želja da to sebi objasnim

je opterećujuća jer

svaki poraz je potrebno zagrliti

bez traga slave.



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све