MILAN TODOROV: PRVA NEPRAVDA

 

Milan Todorov

LEPOTAN, ZLI ĆORA I ODSJAJI BUDUĆEG

Moglo bi se reći da je imao srećno detinjstvo. Postojala su, naravno, iskušenja. Ali ko ih nema u vremenu odrastanja?

Nedoslednost ljudske prirode upoznao je rano, iako tada, dečak od deset ili jedanaest godina, još nije bio svestan njenih razloga.

Sada je sve drugačije. Sada, kad povremeno viđa Zvezdana, nekadašnjeg najlepšeg dečaka u osnovnoj školi, njegovu malu skutrenu ženicu koja mu, preplašena ko zna čime, uvek drži ruku, i Ćoru koji subotom prodaje sitan, kaljav zimski krompir ispred marketa.

Majke, junakinje ove priče, koja ga je svojim razumom i ljubavlju vodila kroz život, odavno nema.

Događaj se zbio neočekivano. U dvorištu osnovne škole, koje tada nije bilo ograđeno kao sada, lokalna manguparija, starija od đaka, ulazila je u njega, sedala na rasklimatane drvene klupe pored rukometnog igrališta na kome su imali čas fiskulture i posmatrala devojčice tek napupele.

Bile su uglavnom koščate, tek poneka oblija, sa obećavajućim grudima u beloj majici i tankim nogama u crvenim fiskulturnim gaćama.
Bili su, i one i dečaci, što se kaže, zeleni. Ali svi su bili zdravi, jedri i - što je najčudnije - nisu se nikada znojili. Naprotiv, mirisali su na sveže oprana platna, na voće, na neznano lepo što bi se moglo zamisliti kao promena, za sada rasplinuta i neprepoznata do kraja, ali svakako važna promena u budućem vremenu.

Neograđeno igralište protezalo se ka parku, a između njih nalazila se polunapuštena crkva, sa blesljivim i čudnovatim mladim sveštenikom.

Dečaci su se igrali fudbalskom loptom na jednom kraju, onom bliže parku, a devojčice su preskakale konopčiće na drugom kraju.

Jedna, sasvim slučajna lopta, odletela je ka devojčicama i po nju su potrčali dečak i drugi dečak, najlepši u razredu.

Ćora je sedeo na klupi i sve mirno posmatrao, sve dok nije došlo do koškanja između dva dečaka.
Tada je ustao, prišao gomili i oteo loptu iz dečakovih ruku da bi je dao Zvezdanu, u kome tada, razume se, nije bilo moguće razaznati malog zdepastog, ostarelog činovnika neke banke koji šeta onim istim parkom sa malom ženom, zastajkujući svako malo zbog slabih kolena.

Iako je dečak bio povučen i smeran, osetio je da se upravo desila nepravda one vrste koja može da bude docnije pomirenje sa neobjašnjivim manirima trpljenja koje je opažao i kod svojih roditelja.

Da stvar bude dramatičnija, kada se pobunio, Ćora je ležerno ponovo ustao sa klupe i jednim zamahom noge, usmerenim u njegov tur, prevrnuo ga na leđa, a zatim, uz aplauze devojčica, išutirao u travu parka.

Dečak je stanovao blizu škole. Odjurio je kući i sve ispričao majci koja je upravo kuvala ručak za njih i vlasnika druge polovine kuće koji je ostao bez prve žene, a druga je slomila kuk i postala skoro sasvim nepokretna.

Bio je to trenutak koji se mogao nazvati u najmanju ruku nesrećnim.

Majka je rešila da prekine da kuva starom susedu, jer je, kako je rekla, neopevana škrtica.

- Kupuje mi - govorila je - samo pola kilograma mesa i očekuje da budem čarobnica i, dodajući sve ostalo, a to je krompir, luk, mrkve, brašno, začine... napravim carski obrok.

Kad je videla dečakove uplakane oči, ugasila je plin na šporetu, odbacila kecelju, kašiku i varjaču
i pošla sa sinom da se razračuna sa Ćorom.

Bila je odlučna.
Rekla je sinu da se ne meša.
Ona će sve to sama da reši.

Kad je video razjarenu majku, Ćora je ustao i počeo da se povlači ka crkvi.
Deca su već ranije ušla u zgradu škole.

Izdvojen od publike, Ćora je bio slab.

Dečakova majka ga je zasula bujicom pretnji.

-Samo još jednom mu udari dete - rekla je - i bićeš ceo život u kolicima, kao i tvoja jadna sestra.

Ćora se kiselo nasmejao.

Dečak se, iza majčinih leđa, sagnuo i uzeo kamen. Bacio ga je u pravcu Ćore i razbio mu glavu.

-Idemo, rekla je mama. To mu je za sve.

Otišli su kući, osećajući oboje da su se oslobodili napasti s jedne i druge strane.

Dečak je to zapamtio za sve vreme svog života.

Ali, nije mu ni tada ni docnije, u zrelom dobu, bilo jasno kakvo je očekivanje ili kakav je motiv Ćoru svrstao na stranu priznato lepšeg i, na taj način, jačeg u detinjem, još uskom svetu koji se, pomućen prvim ozbiljnijim sukobom, od tada raskriljavao u svet odraslih.

I kako to da je, pod njegovim slabim udarcem kamenicom i majčinim prekorom, Ćora, veliki, hramljavi, skoro zreo čovek - ustuknuo?

Dečak tada nije znao. Sada je sve drugačije: sada svet vidi kao pod providnim ledom, kao odrastao, donekle već star čovek, i zna - ili sluti da zna - pravi razlog.

Nije to bilo umeće njegove majke da ga brani sa do tada neviđenom u njoj žestinom.
Nije bila ni njegova naknadna, uzaludna hrabrost pod krilom roditeljske ljubavi.

Možda je sve bez zamršenih odgovora.

Likovi koji naseljavaju naš prvi svet, svet odrastanja, uglavnom nisu oni kojima se, i čijim postupcima, možemo prepustiti bez premišljanja. Zaplitanje i rasplitanje događaja je priprema za napor i žrtvu koji će neminovno uslediti jednog dana.

Samo, da li ćeš biti snažan u tim prilikama, zavisi od toga koliko si povlastica imao u ranom dobu. Ako ih je odviše, bićeš slab za bilo šta drugo, bilo kada.

Tek kasnije je shvatio, da je u senci polunapuštene crkve stajao i onaj blesljivi, čudnovati mladi sveštenik.

Nije rekao ništa, niti je prišao.

Bio je, znalo se, teško bolestan.

Posmatrao je taj sukob kao život, tanak, pun raznih tankih svetlih i manje svetlih odsjaja.